Протест шумадијских млекара није питање једне цене, једног уговора или једног месеца лошег тржишта, то је сигнал да се пред нашим очима урушава један од темеља Србије, урушава се српско село. Када произвођач млека изађе на улицу то значи да више нема простора за тихо преживљавање и да је наступило апсолутно одсуство наде да се тренутни тренд може преокренути. Протести шумадијских млекара доказ су да је дошао тренутак када човек који сваког јутра устаје у пет, који не познаје празнике ни слободне дане, каже да овако више не може.
Неконтролисани увоз млека у праху и јефтиних млечних производа са западног тржишта већ дуже време разара домаћу производњу. Док се на рафовима појављују производи по ценама које домаћи фармер не може ни да сања, он истовремено плаћа скупу сточну храну, семенску робу, ђубриво, гориво, ветеринарске услуге и радну снагу. Рачуница је немилосрдна, ако литар млека не покрива сопствене трошкове, фарме нестају. А када нестану фарме, не нестаје само један аспект економског развоја већ нестаје један читав концепт живота јер сточарство али и пољопривреда у целини није индустрија коју можете искључити па поново укључити кад се услови поправе. Једном продате краве, затворена штала и угашена фарма тешко се поново враћају. Са сваком затвореном фармом смањује се број грла, пада производња, а земља постаје све више зависна од увоза. У времену када се свет суочава са нестабилностима и прекидима ланаца снабдевања, одрицање од сопствене производње хране није изнуђена економска одлука то је стратешка грешка са дугорочним, ако не и трајним последицама.
Још опаснија последица од економске је она демографска. Ако млади виде да се њихови родитељи боре са губицима и неизвесношћу, да их тржиште и политика остављају без заштите, зашто би они остали на селу и ту планирали своје породице? Јасно је да Западу и Европској унији не одговара ниједна мања држава са сопственом производњом, а тога су пољопривредници били свесни још када се пре 18 година Србија потписала “Споразум о стабилизацији и придруживању” са Европском унијом.
Још тада говорило се да празне куће, затворене школе и зарасли пашњаци неће бити случајност, већ директна последица економске неисплативости за мале пољопривредне произвођаче и да ће угасити село до чега ће сигурно доћи када онда када и последња крава напусти шталу, а имајући у виду тренутну ситуацију тај дан је ближи него што мислимо. Из тог разлога протест млекара није само борба за већу откупну цену, то је борба за опстанак домаће производње, за право да се живи од сопственог рада и за питање да ли Србија жели да буде земља која производи храну или земља која је увози. Захтеви за заштитом домаћег тржишта, фер условима и контролом увоза нису радикални, они су позив на елементарну економску и државотворну логику.
Ако се сада не поставе јасна правила и не обезбеде стабилни услови, последице ће бити дугорочне и тешко поправљиве.
Гашење сточарства није само губитак једне привредне гране, већ удар на руралну структуру друштва. А без живог села, ни градови не могу бити стабилни. Због тога питање које стоји иза овог протеста није само колико кошта литар млека већ колико вреди домаћа производња, колико вреди село и да ли смо спремни да га сачувамо пре него што буде касно. А о томе, ипак мора да брине држава.
