Некако тихо у јавности се провлачи најава измене Породичног закона која се тиче додатних ограничења и доста сурових санкција по питању аутономије родитеља у васпитавању деце. За једну “васпитну” и наравно добронамерну, ускоро ћете добити забрану приласка деци, а ако се то понови држава Вам може и одузети дете. Након закона који штити мањинска права(читај: права ЛГБТ заједнице да другима намеће своје “вредности” и угрожава права већине), као и закона који је под маском заштите жена(што у теорији лепо звучи) разорио мушко-женске односе и постао вероватно један од закона који се највише злоупотребљава, сада нам стиже и закон који треба на исти начин да разори односе родитеља и деце.
Медији и “стручњаци” под контролом власти пуштају пробне балоне и говоре о тобожњој добробити ових измена закона. Оно што је поражавајуће је то да о овој теми ћуте и медији под контролом опозиције, опозициони лидери али и тзв. “Студентска листа”. А то на жалост значи две ствари. Прва је да суштинске опозиције систему нема већ се ради о лицу и наличју истог плана који други имају за Србију, а друга је да ће ову агенду коју диктира Колективни запад, у Србији сасвим сигурно спроводити и евентуално нека нова власт.
Али вратимо се теми. Након увођења овог закона по најавама људи из земаља где је овај закон усвојен следи прављење апликације и/или отварање телефонске линије како би деца могла да пријављују родитеље за готово све што им падне на памет. Значи, нисте им дали довољно слаткиша(иако то није добро за њих), укинули сте им игрице и мобилни телефон на одређено време(јер је то штетно за њих), терате их да среде своју собу или не дао Бог помогну нешто око куће(да би сте им усадили осећај одговорности према заједници), или сте пак повишеним тоном или којом “по туру” прекинули њихов хистерични напад, чекају вас озбиљне санкције институција.
Контакти телефона односно пут и начин до активације саме апликације деци ће се нудити на такозваним ЧОС-евима(часовима одељенског старешине) у виду едукација и/или на допунским часовима и то чак и у оквиру школа и вртића, где ће деца добијати упутства шта и како да пријављују. Пре тога, деца ће бити поучена да је много тога насиље и занемаривање детета па ће спектар разлога за пријављивање бити веома широк.
Како пишу упознати са овим системом у иностранстнству, у неким земљама Европе се то већ увелико примењује, а на недељном нивоу организују се предавања на ту тему и након предавања деца добијају летке/памфлете са SOS бројем који могу да позову читав дан и читаву ноћ.
Случај у коме је једна мајка доживела да јој радници Центра за социјални рад ненајављено дођу по дете, узму га и сместе у “сигурну дечију кућу” због готово бенигне свађе ње и детета, можда најбоље осликава размере опасности које би овај закон у будућности донео. Још трагичније је то што је мајка контакт са дететом одржавала у контролисаним условима и то у присуству радника Центра за социјални рад, а приликом тог сусрета мајка није смела ни да загрли дете нити да плаче пред њим, као ни да му било шта говори о процесу који се против ње води.
Несумњиво је да се насиље у било ком виду и према било коме мора спречити и сигурно да нико не подржава нити промовише насиље али проблем је што то “насиље” и “занемаривање” тумаче особе упитних породичних и моралних вредности. На крају, у циљу личне заштите, они који буду примали и обрађивали пријаве деце биће принуђени да по истима поступају како би отклонили могућност да због нереаговања трпе консеквенце које неће бити мале.
Такође, проблем ових измена је и то што ће се много тога моћи да се тумачи као “насиље над децом”, а суштински гледано у пракси може бити готово сваки поступак родитеља који је хтео да исто васпита и однегује у духу честитог и одговораног човека.
Сума сумарум, ово је тема која се увелико надвија над Србијом, а подршку родитељима не пружа ни власт, ни опозиција, ни тзв. “Студентска листа”, што значи да су родитељи али и породица као институција, препуштени сами себи у борби за опстанак.
