У данашњим саопштењима локалних одбора опозициционих странака попут ССП-а и Србија Центар(Срце) поводом крагујевачког дечијег одмаралишта на Копаонику, отворена је суштински веома важна дилема, дилема која се тиче питања како управљати имовином од јавног значаја и где је граница између јавног интереса и потенцијалне приватне користи.
Евидентно је да случај дечјег одмаралишта на Копаонику далеко превазилази дневнополитичке оквире и поставља поставља питање самог концепта развоја града.
У конкретном случају питање је да ли град треба сам да уђе у обнову и улагање(са свим финансијским оптерећењима и ризицима које то носи) или је рационалније решење јавно-приватно партнерство које би, бар у теорији, омогућило бржу модернизацију и стављање објекта у функцију.
Опозиција упозорава да се иза формулације о „обнови“ крије уступање дела врло вредне градске локације приватним инвеститорима, што отвара сумњу у транспарентност читавог процеса. У јавности се тако с правом постављају питања ко су потенцијални партнери, под којим условима се улази у овај пројекат и да ли постоје гаранције да интерес деце и грађана остаје приоритет, а не профит појединаца блиских структурама власти.
С друге стране, неопходно је поставити и непријатно, али важно питање када је последњи пут озбиљно инвестирано у ово одмаралиште? Чињеница је да је објекат годинама уназад био запуштен и девастиран и то није проблем који је настао преко ноћи нити је искључиво специфичност актуелне политичке гарнитуре. Свидело се то некоме или не, овде је реч о дуготрајном немару који је резултат вишедеценијског одлагања одлука и недостатка системског приступа у управљају јавним добрима.
У том светлу, инсистирање искључиво на одбијању сваког облика сарадње са приватним сектором може донелле звучати принципијелно али истовремено отвара питање да ли град реално има капацитет да сам финансира комплетну реконструкцију и модернизацију? Уколико има онда би градски челници требало да обавесте грађане зашто то до сада није учињено.
Треба даравно нагласити да јавно-приватно партнерство, уколико је добро осмишљено и строго контролисано, може донети корист у виду брже обнове, нових садржаја и функционалности објекта који ће служити генерацијама деце. Међутим, уколико је овај поступак нетранспарентан и вођен партијским интересима може постати пример лоше праксе и губитка контроле над вредном градском имовином.
Зато је овде кључно питање поверења не само у намере власти, већ и у механизме контроле. Да ли би у овом случају постојали јасни уговорни оквири као и да ли би јавност била укључена у овај поступак? Без тога, сваки модел, па и онај који је на први поглед економски скроз оправдан ипак остаје под великом сенком сумње.
На крају, суштинска дилема која притом и јесте главна тачка раздора између власти и опозиције јесте да ли ће одмаралиште на Копаонику постати пример обновљеног јавног добра или симбол пропуштених шанси и страначких комбинација што аналогно значи да ли је интерес деце заиста на првом месту или тек аргумент у игри ширих интереса.
