Најава да ће Крагујевац добити Европску кућу у локалним медијима представља се као још један корак напред на путу европских интеграција Србије. Уз Крагујевац спомињу се и Ниш и Нови Сад, а као циљ имплементације овог “пројекта” у наведеним градовима говори се о радионицама, трибинама, културним програмима и простору за информисање грађана. Међутим, иза тих формулација остаје неколико суштинских питања на која јавност заслужује јасан одговор.
Најпре, шта је заправо Европска кућа? Да ли је реч о месту на којем ће грађани добијати објективне информације о Европској унији, укључујући и критичке ставове, или о центру чији је основни циљ промоција једне политичке идеје и једног правца развоја Србије по већ дефинисаној агенди?
Посебну пажњу привлачи назив пројекта у оквиру кога се оснива тзв. “Европска кућа”. Назив „Стратешка комуникација“ као појам није случајно изабран. У савременим политичким односима стратешка комуникација не значи само информисање јавности, већ планско обликовање јавног мњења и изградњу позитивног односа према одређеним политикама и институцијама па је сасвим легитимно поставити питање да ли ће “Европска кућа” бити место за размену аргумената или простор за једносмерну промоцију политике Европске уније, тачније промоцију бриселске бирократије оличене у ЛГБТ агенди, промигрантској политици, промоцији независног *Косова, неговању тековина западног грађанског друштва, “правима” деце и осталим за наше друштво разарајућим аспектима “западне политике”.
Још важније је питање ко ће креирати програме и по ком основу, као и ко су људи који ће у Крагујевцу руководити овим “пројектом”? Да ли су то Крагујевчани или странци, које су њихове биографије, каква су им лична опредељења и да не набрајамо даље. Неко ће рећи да је то непотребна информација јер побогу то је “Европска кућа” и непристојно је уопште поставити таква питања, међутим из угла просечног крагујевчанина верујем да није свеједно да ли ће им рецимо евентуалне “радионице о породици”(које ЕУ често спроводи у градовима Србије) држати нека мајка са села или рецимо средовечни припадник ЛГБТ заједнице без потомства. Сложићемо се свакако да то није исто. Такође важно је и то да ли ће се у “Европској кући” чути и мишљења евроскептика, суверениста, професора, аналитичара и интелектуалаца који критички посматрају европске интеграције или ће простор бити резервисан искључиво за организације и појединце који деле исти идеолошки оквир, док би слобода говора била дозвољена само онима који њоме промовишу вредности другачије од традиционалних?
Искуство из претходних година након петооктобарских промена показује да се кроз различите програме и пројекте сличног типа, финансиране из иностранства(пре свега са запада) годинама стварају мреже младих активиста, невладиних организација и јавних личности које касније постају значајни актери у политичком и друштвеном животу. Управо зато није нелогично поставити питање да ли ће Европска кућа временом постати место где ће се препознавати, образовати и умрежавати будући носиоци једне политичке агенде и да ли би то у некој сувереној земљи било третирано као место за посредно стварање заступника (да не употребимо термин агената) страног утицаја?
Врло је важно да ли ће акценат у раду ове институције бити на економској сарадњи, науци и образовању, или ће се кроз различите радионице и програме промовисати и друштвени модели који нису у складу са традиционалним, националним и духовним вредностима већинског српског народа? Поставља се питање и да ли ће тзв. “Европска кућа” промовисати и одређене политичке и друштвене покрете (што ако погледате њихов веб сајт већ јесте радила у Београду).
Појашњења ради, Србија јесте европска земља и нико не спори ни потребу за сарадњом са Европском унијом, али сарадња не подразумева одрицање од сопственог идентитета, нити прихватање туђих политичких и вредносних образаца без критичког преиспитивања. Ако се говори о европским вредностима, онда би прва од њих морала бити слобода мишљења и равноправност различитих ставова али не равноправност оличена у организацији фестивала попут “Mirëdita, dobar dan” или “Прајд каравана” већ суштинска равноправност која подразумева и уважавање ставова другачијих од оних које у Србији промовише и заступа колективни запад.
