Када се запевају „Стани, стани Ибар водо“, „У лијепом старом граду Вишеграду“, „Прођох Босном кроз градове“, „Кад си била мала Маре“ или „Лепе ли су, нано, Гружанке девојке“, мало ко помисли да све те песме имају истог аутора. Аутор је био Крагујевчанин Драгиша Недовић, један од најплоднијих српских композитора, текстописаца и музичара, човек чије је стваралаштво толико дубоко ушло у народ да су многе његове песме временом постале “народне”.
Рођен је 20. јула 1916. године у Крагујевцу, у сиромашној породици са деветоро деце. Љубав према музици показивао је од најранијег детињства, а већ са шеснаест година донео је одлуку која ће обележити његов живот. Са старом гитаром на рамену кренуо је пешке из родног града, како је говорио, „да народ чује његову музику“.
Пут га је најпре водио кроз Шумадију и Србију, где су настале песме посвећене завичају, Морави, Лепеници и Гружи. Потом је стигао у Босну, где је, инспирисан духом севдалинке, створио дела која ће касније постати неизоставни део музичке традиције читавог региона. После Босне, наставио је пут ка Далмацији, где су море, приморски градови и медитерански амбијент постали инспирација за низ песама које су многи деценијама сматрали аутентичним далматинским народним мелодијама.
Недовић је током живота написао више стотина песама. Процене говоре о више од 400, а поједини аутори наводе и преко 800 композиција. Његова музика није познавала административне границе јер је подједнако припадала Шумадији, Босни, Далмацији и целом простору некадашње Југославије. Управо због тога многе његове песме временом су изгубиле име аутора и почеле да живе као изворне народне песме што је за Драгишу Недовића представљало и највећу неправду. Иако су његове композиције биле општеприхваћене и певане широм земље, ауторство му је често било оспоравано, а за поједине песме морао је чак и судским путем да доказује да су његово дело. Захваљујући сачуваним рукописима и документима, касније је потврђено да су бројне композиције које су генерације сматрале народним, заправо настале из пера овог Крагујевчанина.
Његов живот није био лак. Оболео је од туберкулозе, а касније је прерано преминуо од последица срчаног удара 31. јануара 1966. године у родном Крагујевцу. Иза себе није оставио богатство, али је оставио нешто далеко вредније, музичку баштину која се већ деценијама преноси из генерације у генерацију.
Данас, готово шест деценија након његове смрти, песме Драгише Недовића и даље се певају на слављима, концертима, фестивалима и породичним окупљањима широм Балкана, а многи и даље не знају ко их је написао, у чему и лежи величина његовог дела.
Из тог разлога Драгиша Недовић није само један од најзначајнијих Крагујевчана у историји српске музике већ човек који је својим стиховима и мелодијама спојио различите крајеве, културе и људе, оставивши трајан печат у музичком наслеђу читавог региона.
Оно што потврђује да значај Драгише Недовића није заборављен јесте чињеница да је његовом животу и стваралаштву посвећена књига „Драгиша Недовић-Тако је живео и стварао (1916–1966)”, чији је аутор др Драган Батавељић, редовни професор (данас у пензији) Правног факултета Универзитета у Крагујевцу. У овој монографији Батавељић је, ослањајући се на архивску грађу, сведочанства и документа, осветлио животни пут великог крагујевачког кантаутора и дао значајан допринос очувању успомене на човека чије су песме постале део народне традиције.
