У последњих неколико година Србија се нашла на једној од кључних транзитних тачака за мигранте и тражиоце азила који долазе са Блиског истока, Африке или других тешко погођених региона. Та чињеница сама по себи није нова али заслужује обимнију анализу нарочито ако се у обзир узме и то да ово више није само питање пограничних региона већ и Србије у целини, а град Крагујевац пре нешто јаче од месец дана био је поприште грађанских протеста везаних за досељавање миграната.
По свим званичним подацима више од 1,5 милиона миграната прошло је кроз Србију од 2015. године. Пролазак оволиког броја миграната не би требало посматрати само као статистички податак већ као сложен социјални феномен који поставља питања која се не могу игнорисати. Медијске слике често су шаролике и крећу се од сведочења о мирној коегзистенцији до извештаја о озбиљним инцидентима. Управо та разноликост у приказу стварности открива дубоку дилему са којом се сусрећу локалне заједнице. Критички осврт на досељавање миграната не мора нужно бити ксенофобичан. У многим случајевима он произлази из легитимних брига грађана које држава до сада није системски адресирала. Безбедносна питања, која често доминирају јавном расправом, нису увек једноставна као „међусобни судари култура“.
Иако инциденти насиља или нарушавања јавног реда могу(али и не морају) бити појединачни, њихово емотивно коришћење у медијима може створити утисак да је проблем много већи него што га службени подаци потврђују, што додатно оптерећује перцепцију јавне безбедности и доводи у питање способност институција да адекватно управљају миграционим токовима. Поред тога, приступ здравственој заштити и интеграцији миграната остаје један од најосетљивијих аспеката ове приче.
Истраживања су показала да мигранти врло често носе и заразне болести, а случајеви скорашње појаве давно искорењене “Губе” код радника из Непала у Хрватској и Румунији то потврђују. Истина је такође да један део тих здравствених проблема са којима се мигранти сусрећу произилази из тешких услова кретања, стреса и ограниченог приступа здравственој нези, али то није утеха за локално становништво које треба да живи заједно са њима. Социјални аспекти су такође важни. Локалне заједнице, посебно у мањим градовима, осећају притисак не само кроз медијске наративе, већ и кроз стварне изазове у смислу становања, запошљавања и образовања. Уколико државне институције не успоставе јасне, транспарентне механизме интеграције или барем пристојне услове за транзит, лако може доћи до развоја паралелних структура и неинституционалних облика организовања какве су већ виделе друге европске земље. Овакав развој догађаја отвара питања која захтевају пажњу јавности и одговорних. На пример, како балансирати између међународних обавеза према тражиоцима азила и потреба локалних заједница? Које мере је држава предузела да обезбеди ефикасну безбедносну контролу миграната без дискриминације?
И, коначно, како се обезбеђује да здравствени системи, локални и национални, добију потребне информације и ресурсе да управљају здравственим ризицима без стигматизације? Не постоји једноставан одговор на ова питања, али једно је јасно: тиха кохабитација било да се ради о мигрантима у транзиту или у локалним заједницама које их примају не може се одржати само говором о „хвалоспевима“ или само кроз страхове од могућих проблема. Потребан је објективан, свеобухватан приступ који признаје сложеност феномена, темељи се на подацима, укључује дијалог са свим заинтересованим странама и води рачуна о безбедности, друштвеном миру и здрављу свих људи који живе или пролазе кроз Србију. На крају, питање које такође интригира јавност јесте да ли је и ко привилегован да на доласку и досељавању миграната оствари личну имовинску корист.
