Последњих дана поједини пољопривредници тврде да им након блокада путева стижу прекршајни налози и то електронским путем, преко е-сандучета и система е-аграр. Они такође наводе да су „јуче и данас поново пописивани“ и да ће казне тек пристизати што виде као притисак на њих. У овом случају држава наизглед поступа у складу са Законом о безбедности саобраћаја и другим прописима који регулишу јавни ред и саобраћај, па је на папиру реч о простој примени закона. У пракси се очигледно ради о још једној етапи у већ постојећем, тихом али све отворенијем сукобу између дела пољопривредника и државе.
Подсетимо, блокаде су уследиле након незадовољства због увоза млека у праху из Европске уније и ниске откупне цене сировог млека на домаћем тржишту. Пољопривредници тврде да су стављени у неравноправан положај и да је домаћа производња оптерећена растом трошкова, док увозни производи, често по нижим ценама и субвенционисани у матичним земљама, врше додатни притисак на тржиште. Држава са друге стране балансира између обавеза из међународних споразума, трговинских токова и потребе да обезбеди стабилност тржишта и цене за потрошаче. Отуд и суштинска питања која превазилазе не само појединачне казне већ и дневно политичка тумачења тренутне ситуације.
Додатно, намећу се и питања да ли су блокаде путева легитиман вид притиска када дијалог изостане или представљају угрожавање јавног интереса које држава мора да санкционише? Такође, поставља се и питање да ли је политика увоза и формирања откупних цена одржива уколико доводи у питање опстанак домаћих произвођача? Уз то, пољопривредници истичу да када су у питању субвенције дигитализација система не функционише баш најбоље али истичу да е-аграр одлично ради кад су у питању електронски прекршајни налози јер се у том случају фокусира на контролу и санкције, па из угла пољопривредника остаје дилема да ли је систем подједнако ефикасан и када је у питању креирање амбијента у коме ће домаћа производња бити конкурентна и заштићена.
Оно што је за грађане кључно питање је јесте да ли пољопривредници и држава могу да седну за исти сто пре него што се линије поделе додатно продубе и да ли Србија у процесу европских интеграција и у условима отвореног тржишта има простор да ограничи или бар прецизније регулише увоз како би заштитила сопствену производњу без нарушавања међународних обавеза?
Зато, оно што је евидентно јесте да одговори на ова питања не леже у појединачним прекршајним казнама, већ у стратегији аграрне политике али и у разумевању позиције државе у међународним приликама јер ако се разговор настави искључиво кроз казне и блокаде, губитници могу бити и произвођачи и држава, а на крају и потрошачи.
