Тврдње о организованом притиску на запослене у јавном сектору да учествују у страначким активностима, а у које је редакција портала “Шумадија Данас” имала увид након што је крагујевачки градски одбор Странке слободе и правде издао званично саопштење које је потписао Далибор Јекић, поново су отвориле питање односа политике и институција.
Према наводима који су изнети у саопштењу локалног ССП-а, поједини радници се по налогу руководиоца шаљу ван места рада како би учествовали у изборним кампањама и теренском раду “од врата до врата” у Аранђеловцу и Смедеревској Паланци уз претње отказом или друге облике условљавања, док се њихово одсуство са посла формално прикрива. Уколико оваква пракса заиста постоји она би представљала озбиљан проблем и то не само са становишта радног права, већ и у погледу злоупотребе јавних ресурса и поверења грађана у институције јер се на тај начин јавни интерес преплиће са партијским. Тврдње Далибора Јекића да се запослени доводе у ситуацију да бирају између егзистенције и политичке лојалности, уколико су истините, говоре о томе да граница између државе и странке постаје замагљена што је у уређеном демократском друштву недопустиво. Оно што је дискутабилно јесте да ли је садржина саопштења заснована на чињеницама или паушалним оценама јер се у њему не наводи ниједно конкретно предузеће или установа нити имена лица која у поменутим активностима учествују. Уколико би тако нешто било децидирано наведено то би неминовно отворило питање одговорности руководилаца и механизама контроле који би требало да спрече евентуалне злоупотребе.
Истовремено, у овом случају намеће се још једна дилема, а то је да ли је овакав образац евентуалног притисака специфичност актуелног политичког тренутка или је реч о пракси која је постојала и у ранијим периодима претходних власти почевши од социјалиста, преко демократа па до Верољуба Стевановића? Јавност је свакако свесна да су сличне оптужбе пратиле и администрације које су предводили социјалисти као и странке које су себе представљале као демократску алтернативу, што би у преводу значило да ако су ове оптужбе истините оне у принципу не представљају “нови феномен” већ континуитет политичке културе у којој се партијска инфраструктура ослања на јавне ресурсе што је лоша традиција којој се свакако мора стати на пут.
Такође, важно је нагласити да уколико су механизми контроле и санкционисања оваквих активности слаби или селективни, простор за злоупотребе остаје отворен без обзира на то ко је на власти. Зато је кључно да се тврдње о притисцима темељно испитају али и да се покрене озбиљнија расправа о томе како трајно раздвојити страначке активности од функционисања јавног сектора како би се избегло да свака нова власт, као што је и свака претходна до сада, буде оптуживана за исте обрасце понашања.
