Сцена са протеста у Нишу, на којој је ношена и симболички разапета лутка са ликом председника Србије Александра Вучића изазвала је бурне реакције укључујући и саопштење Градског одбора Српске напредне странке у Крагујевцу. Иако су политички перформанси легитиман вид изражавања незадовољства у демократским друштвима, поставља се питање да ли овакви поступци заиста помажу опозицији или на неки начин раде у корист власти, поготово ако се узме у обзир да политичка борба није само питање емоција, већ и стратегије. У тренутку када протест поприми форму која се може тумачити као дехуманизација политичког противника, власт у одређеној мери добија снажан аргумент да сопствено бирачко тело представи као браниоца институционалног поретка и „нормалности“.
На овај начин, уместо да се говори о разлозима протеста, фокус јавности се помера на перформансе и симболику политичког изражавања чиме се у доброј мери губи суштина захтева која пада у сенку перформанса.
Највећи број грађана у Србији, па и међу опозиционо оријентисаним бирачима, не жели атмосферу сукоба линча и сталне тензије већ стабилност и политичку борбу која не води ка озбиљнијим унутрашњим сукобима.
Оно што компликује опозициону борбу је чињеница да када протест пређе у форму која делује екстремно то код умерених бирача изазива дистанцу, а не подршку и позив на акцију, а управо ти умерени, неодлучни или „тихи“ бирачи често одлучују исход избора.
Овакви поступци, хтели то њихови аутори или не, имају потенцијал да учврсте владајући блок и да бираче који су можда били колебљиви лакше окупе око наратива да је власт брана хаосу и радикализму. Такође, емоционална мобилизација бирача власти постаје једноставнија када се супротна страна може представити као она која је склона екстремним корацима. Поред тога, неговање екстремнијих форми протеста сужава простор за широку коалицију незадовољних грађана. Уместо да окупи различите друштвене групе око конкретних проблема попут економије, институционалне одговорности и локалних питања, протест се своди на конфронтацију перформансима чија симболика носи дубљу поруку која у овом случају не доприноси јачању опозиционог бирачког тела. Такав приступ евидентно смањује шансе да опозиција прошири своју базу и изађе из круга најтврдокорнијих присталица јер демократска борба подразумева снажну али промишљену критику, а овакви иступи у јавности рађају ризик је да се изгуби подршка управо оних грађана који желе промене, али не желе радикализацију јавног простора. Зато је питање политичке одговорности не само шта се поручује, већ и како се поручује.
У коначном билансу, сваки протестни гест треба мерити његовим стварним политичким ефектом. Ако резултат није ширење подршке и придобијање умерених бирача, већ додатна хомогенизација супротног табора, онда се мора поставити питање да ли је таква стратегија заиста у интересу оних који желе политичку промену.
