Недавна појава фотографије на којој се Сузана Ђорђевић налази у друштву Јове Бакића, а која је потом доспела у јавни простор путем локалних медија, поново је отворила старо питање односа између приватности појединца и јавног интереса у политичком животу.
Пре свега, неопходно је јасно и недвосмислено нагласити да свако, па и политички активан појединац, има право на слободно кретање, избор друштва и приватност. У том смислу, било какво тајно праћење, снимање или документовање приватних сусрета представља праксу која је не само друштвено непримерена, већ и потенцијално опасна по основне грађанске слободе. Друштво које нормализује такве методе ризикује да постепено еродира границе између јавног и приватног, што на дужи рок може угрозити сваког појединца, без обзира на политичко опредељење.
С тим у вези, критике засноване на подацима “тајних новинарских одељења” и усмерене ка (у овом случају) Сузани Ђорђевић, а које се заснивају искључиво на томе с ким она проводи време, тешко да могу бити оправдане. Право на лично окружење не сме бити доведено у питање, нити сме бити основ за дискредитацију.
Ипак, овај случај отвара једно друго, суштински и политички важније питање, а то је питање идеолошке транспарентности унутар опозиционог деловања. У условима политичке поларизације, где се велики део јавног дискурса своди на супротстављање актуелној власти, често изостаје јасно артикулисан одговор на питање ко се и за шта заправо залаже?
Опозиционо деловање само по себи није спорно, напротив, оно је нужан и пожељан елемент сваког демократског друштва и представља његов корективни фактор. Бирократска константа без икакве критике води у стагнацију. Међутим, ако се политичка артикулација сведе искључиво на паролу „против нечега“, без јасног вредносног и идеолошког оквира, онда грађани остају ускраћени за кључну информацију, информацију шта је алтернатива тренутном систему?
У том контексту, није спорно да ли се неко састаје са Јовом Бакићем, као што не би било спорно ни да се састаје са на пример, Милом Ломпаром. Спорно је међутим, ако то нису само приватни састанци већ дефинисање идеолошке позиције која није транспарентна. Грађани имају легитимно право да знају да ли поједини актери теже грађанском либералном моделу, национално оријентисаној политици или некој трећој опцији.
Ово питање постаје још осетљивије у локалним срединама, где су политички актери непосредније повезани са грађанима и где је поверење често засновано на личном интегритету и доследности. Управо зато је важно да постоји јаснији вредносни оквир не као средство подела, већ као основ за одговорно политичко деловање.
Случај Сузане Ђорђевић стога не би требало да буде повод за личне нападе или нарушавање приватности, већ прилика да се отвори озбиљнија расправа о карактеру опозиционог деловања. Између права на приватност и права јавности да разуме политичке позиције не мора постојати сукоб али мора постојати јасна граница. Приватни живот је неприкосновен, док су јавне идеје и вредности предмет легитимног интересовања.
Без те равнотеже, политичка сцена остаје у магли нејасних порука, а грађани без одговора на суштинско питање, питање чија је срж не само ко је против нечега, већ и ко је за шта.
