На падинама Рудника недалеко од Крагујевца, смештени су Страгари, варошица која готово вековима а нарочито данас, чува дух старе Шумадије спајајући богату историју, традиционалне занате и нетакнуту природу у јединствену причу о месту које и поред одлива становника ипак одолева времену.
Ово место, удаљено тридесетак километара од Крагујевца окружено је шумама, брдима и манастирима, а кроз саму варошицу протиче река Сребрница, чије име подсећа на време када су у овом крају постојали рудници сребра и злата.
Посебан печат Страгарима дају стари занати који и данас опстају захваљујући упорности појединаца, додуше у минималној мери јер су некада овим крајем одјекивали звуци воденица и ваљарица, а данас тек понеки мајстор чува традицију млевења жита на старински начин или грнчарства које је некада било један од симбола овог подручја.
У центру Страгара налази се и етно кућа испуњена предметима, алатима и намештајем који сведоче о некадашњем животу шумадијских домаћинстава, а за многе посетиоце то је прилика да виде како се некада живело, радило и стварало у срцу Шумадије.
Историјски значај Страгара додатно појачава близина средњовековних манастира Вољавче, Благовештење и Петковица. Манастир Вољавча има посебно место у српској историји јер је у њему било седиште Правитељствујушчег совјета, прве српске владе из времена Карађорђа, док су остале светиње вековима представљале духовна и културна средишта овог краја што и не чуди јер је сам Карађорђе двоструко везан за суседно Маслошево пошто су у њему рођене и његова мајка Марица Живковић, као и супруга Јелена.
Страгари су кроз историју дали и значајне личности српском народу. Из овог краја потиче и чувени јунак Првог српског устанка Танаско Рајић, један од симбола српске борбе за ослобођење од Турака. Страгари такође памте и Јулијану Ћатић, девојчицу хероја која је са свега 15 година отишла у добровољце, а погинула са само 17 година. Њена жртва и данас живи у сећању мештана, а основна школа у Страгарима носи њено име. Још једна занимљивост везана за Страгаре јесте да је по наводима хашких истражитеља управо овде својевремено током прогона трибунала у Хагу генерал Ратко Младић нашао свој мир и сигурност.
Ипак, упркос природним лепотама и богатој историји, Страгари се годинама суочавају са депопулацијом и одливом становништва. Млади углавном одлазе у веће градове, понајвише у Крагујевац, у потрази за послом и сигурнијом егзистенцијом, док села попут Страгара остају без становника. Недостатак инвестиција, слаба инфраструктура и све мање привредних активности додатно утичу на то да овај крај из године у годину губи све више становника.
Из тог разлога питање које се све чешће поставља јесте да ли Страгари ипак имају шансу за ревитализацију. Управо природни потенцијали, верски туризам, сеоска домаћинства, традиционални занати и близина планине Рудник могли би да постану основ за развој туризма и оживљавање читавог краја. Посебно се намеће питање да ли би некада надалеко позната бања у Страгарима, која је данас у великој мери руинирана и запуштена, могла поново да буде обновљена и враћена на туристичку мапу Србије. Многи мештани сматрају да би управо обнова бање могла представљати прекретницу за економски и туристички опоравак овог места. Са аспекта туризма ништа мање важан није ни ловни туризам, а Страгари су познате по квалитетној ловној дивљачи што потврђује и постојање веома цењеног ловачког удружења “Сребрница Страгари”.
Да Страгари и даље имају снажан дух и потенцијал показују и манифестације које се овде организују. Уз сада већ чувене Дане шљива у Страгарима се обележава и такозвани Олимпијски дан, уз спортске активности и окупљање великог броја деце и мештана, чиме се шаље порука о значају спорта и заједништва уопште. Посебну симболику Олимпијском дану даје чињеница да је у Страгарима рођен и Душан Милошевић, један од првих српских олимпијаца чије име и данас представља део спортске историје Србије.
Све то Страгаре данас чини местом које има много више потенцијала него што се на први поглед чини. Остаје питање да ли ће држава, локална самоуправа, али и приватне иницијативе у наредним годинама успети да препознају значај овог краја и да ли Страгари могу од места које полако губи становништво постати препознатљива туристичка тачка централне Србије.
