У Крагујевцу се ових дана, у оквиру луткарског фестивала „Златна искра“, одржавају улични перформанси са огромним луткама и фигурама необичног изгледа, који су код великог дела грађана изазвали више нелагоде и критике него одушевљења. Уместо атмосфере радости, маште и топлине, каква се очекује од манифестације намењене широј публици и деци, многи су остали затечени призорима који делују узнемирујуће па чак и окултистички.
Сам концепт визуелно делује веома мрачно и хладно, посебно зато што су фигуре огромне, без јасних лица и обучене у беле костиме који алудирају на духове или ритуалне маске. У комбинацији са механичким покретима код дела грађана ово с правом више асоцијацира на окултизам, сатанистичке перформансе или неку врсту морбидне уличне представе него на породични културни садржај.
Оно што грађани виде као додатан проблем је и то што овакви наступи често немају јасно објашњење или поруку, па случајни пролазници често остају збуњени да ли је у питању уметност, маркетинг или нешто треће. Има и оних који истичу да је на западу оваква врста уметности свакодневница и да се наш “прост народ” мора навићи на савремени свет. Међутим, на том истом западу свакодневица је и право деце да мењају пол са 14 година и још много тога што се коси са свим етичким и духовним оквирима и стандардима. Једноставно, када се у центру града, у “сред бела дана”, појаве лутке хладног и готово језивог изгледа, природно је да део грађана то доживи као непримерено, нарочито ако су на том месту у том тренутку присутна и деца.
Данас се иначе, под појмом „уметности“ подводи све и свашта, док се суштинско неговање уметности, естетике, позитивне емоције и културне вредности све више потискује у други план. Уместо да уметност инспирише, уздиже или покреће на размишљање, она се данас све више своди на шок, нелагоду и привлачење пажње по сваку цену, иако би у принципу свако уметничко дело или перформанс макар у неком дубљем смислу, требало да носи одређену поруку. У овом случају поставља се питање која је овде порука? Шта грађани, а посебно деца, треба да осете или науче гледајући огромне беживотне фигуре које више изазивају језу него дивљење? Да ли је у питању потпуно одсуство укуса и негација културе, или ипак промоција окултизма не знамо али се надамо да је ипак у питању ово прво.
Све ово спроводи се под маском луткарског фестивала „Златна искра“, па се ова безидејност и хладна визуелна естетика пакују у тобожњи формални оквир културног догађаја који уместо истинске креативности, публици нуди конфузију и визуелни шок без јасног смисла.
Евидентно је да се овај концепт уклапа у шири тренд естетике мрака и промоције сатанизма који је последњих година све присутнији у поп култури, нарочито у наступима на великим манифестацијама попут Евровизије, коју критичари све чешће описују као провокативну манифестацију оптерећену окултном симболиком и ЛГБТ пропагандом, а чак и наступ српске “делегације” на овој накарадној манифестацији представља пораз друштва, традиције, естетике, духовности и свега онога што што су и свет и Европа, а на жалост и Србија некада били.
На крају, иако се као нови локални медиј трудимо да на један неутралан начин сагледамо сва друштвена, политичка и културна питања са подручја Шумадијског округа не можемо а да у овом случају не изађемо из оквира новинарске етике и у сам текст унесемо и лично виђење догађаја и друштвеног амбијента о коме у овом тексту пишемо.
