Док се Крагујевац последњих деценија шири и развија као административни, универзитетски и индустријски центар, села која га окружују воде грчевиту борбу за опстанак. У многим местима која су некада била пуна деце, живота и пољопривредне активности данас је све више закључаних кућа, напуштених имања, а неретко се у неким местима пре може видети дивља животиња него дечија игра у сада већ запуштеним сокацима.
Карактеристика многих села на територији града Крагујевца је да млади након завршетка школе одлазе за град или иностранство у потрази за послом и бољим условима живота, док у селима остају углавном старији становници. Последица таквог тренда није само смањење броја становника већ постепено нестајање једног целокупног профила људи који су заједно са својим системом функционисања неопходни за опстанак друштва у целини.
Један од највидљивијих показатеља ових промена су школе које су некада имале по неколико одељења у генерацији, а данас се већином боре да упишу довољан број ученика за опстанак док су у великом броју села школе одавно и затворене.
Оно што је важно напоменути јесте да тамо где нема деце, постепено нестају и продавнице, поште, амбуланте и сви други садржаји који су неопходни за нормалан живот једне заједнице.
Оно што је парадоксално јесте да се многа од ових села налазе на свега двадесетак километара од Крагујевца што би пут од куће до града чинило краћим него пут са једног на други крај Крагујевца. Та села поседују плодну земљу, природне лепоте и богату историју али то није довољно да заустави очигледан демографски пад.
Савремени начин живота, концентрација послова у градовима и све мања исплативост малих пољопривредних газдинстава допринели су томе да се број становника из године у годину смањује па посебно питање представља будућност ових места. Може ли се тренд преокренути или је процес већ отишао предалеко не знамо али поједини стручњаци сматрају да би улагање у путну инфраструктуру, брзи интернет, подршку пољопривреди и развој сеоског туризма могли да буду део решења. Други упозоравају да без озбиљнијих економских подстицаја нема разлога да се млади враћају на село мада у начелу држава донекле ипак субвенвионише пољопривредну производњу што говори у прилог једној од тврдњи да за живот на селу нису пресудни само економски већ и социолошки параметри.
Паралелно са овим процесом, све више људи из градова показује интересовање за мирнији живот ван урбаних средина али за сада ова тежња остаје више на вербалном опредељењу а мање на суштинским корацима да се крене у овом смеру. У овој интенцији неки виде шансу за нови почетак шумадијских села јер простор постоји, природа је очувана, а квалитет живота у многим аспектима може бити знатно бољи него у пренасељеним градским срединама.
Ипак, време није савезник. Са сваким новим затварањем школског одељења, са сваком кућом која остане без наследника и са сваким имањем које зарасте у коров, нестаје део идентитета Шумадије па зазо питање будућности села око Крагујевца није само демографско или економско питање већ питање очувања једног начина живота који је вековима обликовао овај крај и људе који у њему живе и који је на крају крајева био велики ослонац и за економску стабилност и просперитет овог краја.
Из тог разлога остаје да се види да ли ће држава и локална самоуправа препознати овај проблем и да ли ће у наредном периоду учини неке конкретне кораке како би се одумирању села стало на пут и како би на тај начин био покренут процес самозапошљавања, сеоског туризма, подизања наталитета и демографске стабилизације.
