Приближавањем датума избора расте и потреба за личним позиционирањем оних мало амбициознијих страначких функционера како власти тако и опозиције. Имајући у виду да избори нису само надметање политичких организација, већ и борба унутар њих приметна је интенција да током припремног периода појединци граде сопствене позиције, мере снагу и уклањају конкуренцију.
У складу са тим на сцену ступа оно што би се спортским речником могло назвати “дупли пас” између власти и опозиције. То наравно није увек и нужно формални договор, али без изузетка као “на миг” јесте прећутно поклапање интереса. Власт неретко бира да нападне управо оне опозиционаре који јој најмање сметају, а највише могу да нашкоде својим колегама, док са друге стране поједини опозициони кругови, чини се као по налогу, често усмеравају ватру на најслабије карике у власти, не зато што су најодговорније, већ зато што су погодне за обрачун, медијску експлоатацију али и за “наплату” опозиционог рада.
У тој игри “свако са сваким” правила готово да и не постоје па директно или индиректно, преко портала чији су уредници приватно блиски појединим функционерима, креирају се наративи који истовремено одговарају и наручиоцима и извршиоцима за шта врло често није неопходан састанак у четири ока да би интереси постали компатибилни већ је довољно да свако препозна сопствену корист.
Најмањи заједнички садржалац увек је интерес, за сада пре свега политички, а сутра, ако се укаже прилика, и сваки други. Посебна иронија је у томе што су унутарстраначки сукоби одувек су били крвавији од међустраначких па тако највећи противник често није онај ко седи преко пута у скупштинској сали, већ онај ко седи у истом страначком редовима и чека прилику да заузме место неког свог страначког колеге. Баш зато, понекад се чини да су јавни политички сукоби само добро режирана представа, док се права битка води иза кулиса где се размењују услуге, памте дугови, а амбиције наплаћују. Стара народна изрека то можда најбоље описује:
“Зови ти мене сердаре, ја ћу тебе војводо, а ми знамо ко смо.”
На крају, намеће се закључак да је политика врло често мање питање идеологије, а много више питање интереса па тако, ко ће коме додати лопту, ко ће се само правити да је противник, а ко је стварно противник најбоље се види онда када се угасе камере, а портали(и прорежимски и опозициони) читају “с десна на лево”.
