Студентски покрети у Србији традиционално носе снажан потенцијал за друштвене промене, а њихова снага лежи у аутентичности, енергији и дистанци у односу на постојеће структуре моћи. Управо зато, сваки покушај да се та енергија каналише, усмери или преобликује кроз већ познате политичке актере изазива оправдану сумњу и потребу за озбиљном анализом нарочито у садашњем контексту с обзиром да актуелна студентска побуна осим што у себи носи тај опозициони дух има и својеврсну црту побуне против целокупног политичког естаблишмента.
У последње време све чешће се у јавности појављује теза да би човек који се налази на академске хијерархије, тј. ректор Универзитета у Београду проф. др Владан Ђокић могао да постане симбол и носилац промена. Таква идеја међутим отвара питање да ли је могуће да неко ко је годинама био део система одједном постане његов истински реформатор?
Већ деценијама уназад академске институције у Србији, као и многе друге додуше, нису имуне на утицаје политике, интересних група и неформалних центара моћи. У том контексту, позиције попут ректорске нису само научно-образовне, већ и управљачке, често повезане са сложеним мрежама одлучивања и политиком. Управо зато, сваки појединац који се нађе на таквом месту неминовно постаје део ширег система, а покушај да се такав актер представи као „ново лице“ може се тумачити на више начина. С једне стране, могуће је да део јавности заиста у томе види прагматично решење тј. особу која познаје систем изнутра и има капацитет да га мења, док са друге стране постоји и ризик да се ради о суптилној репродукцији постојећих образаца, где се кроз нову реторику задржава стари систем.
У том контексту појављује се и једна упадљиво парадоксална ситуација када се постави питање актера који би били носиоци промена. Значајан део студентског покрета последњих месеци инсистира на дистанци од политичких странака и појединаца који се доживљавају као „истрошени“. Чак и они актери који су више од деценије у опозицији и који су због свог деловања трпели политичке и личне последице, остају ван круга прихватљивих, управо под образложењем да покрет не жели политичаре у својим редовима.
Истовремено, отвара се простор за прихватање личности која долази из институционалног оквира система против којег се протестује. Тај раскорак између формалног одбацивања „старих лица“ и фактичког прихватања некога ко је део истог тог система намеће питање критеријума. Да ли је проблем у политици као таквој или у томе ко је препознат као „довољно нов“?
Посебно је значајно питање легитимитета. Студентски покрет своју снагу црпи из хоризонталне организације и одсуства јасно дефинисаних лидера. Увођење једног лица као симбола, поготово ако долази из структура које су већ биле предмет критике, може довести до унутрашњих подела и слабљења покрета, а историја политичког организовања показује да системи често опстају управо тако што апсорбују отпор и претварају га у контролисану форму што би централизација студентског покрета сигурно донела.
Медијски наративи у оваквим ситуацијама играју кључну улогу, а креирање слике о „лидеру“ који доноси промене може бити резултат како спонтаног одушевљења, тако и део шире стратегије усмеравања јавног мњења.
Оно што је највише спорно у вези са ректором Ђокићем јесте чињеница да је он на то место дошао управо као експонент Снс-а али и да је директно он спречио доношење одређених аката везаних за измену Статута БУ чиме је зауставио поступак одузимања доктората Синиши Малом. Такође Ђокић је био и у управном одбору “Београда на води”,а његов потпис налази се и на уговорима професора блиских власти који су се у његово време и очигледно по нечијем налогу ту и запошљавали. Још једна чудна и помало симптоматична ствар јесте да је тренутни адвокат ректора Ђокића Југослав Тинтор чије су везе са влашћу и системом добро познате стручној јавности али и медијима.
Из горе наведених разлога поставља се питање да ли се промене могу градити на темељима који су већ показали своју повезаност са системом који је формално и узрок последње грађанске побуне.
На крају, намеће се закључак да је за сваки аутентичан покрет(у овом случају студентски) кључно да задржи критичку дистанцу и то не само према систему, већ и према свима који се нуде као његова алтернатива. У времену када се највише говори о променама, најважније је разумети да није свака новина заиста промена система већ врло често, а у овом случају тако и делује, само козметичка промена чији је основни циљ каналисање незадовољства и очување управо тог система. И пре него што ставимо тачку на овај текст, ваљало би споменути и то да је приликом уласка полиције у Ректорат први у заштиту ректора Ђокића стао белгијски амбасадор што говори довољно о “сувереном и аутентично српском политичком курсу” протеста на чијем је челу ректор Ђокић.
