Изјава министарке Снежане Пауновић која се тиче “етничког чишћења” на Косову и Метохији узбуркала је српску али и крагујевачку јавност. Разлог да ово постане и локална тема лежи у чињеници да је, одмах након што је на рачун Пауновићеве кренула салва критика и моралних смерница, Ивица Момчиловић поделио њену фотографију на својим друштвеним мрежама, недвосмислено у циљу подршке партијској колегиници.
У том тренутку исти они који ноншалантно прихватају и прећуткују исте или још екстремније поруке на рачун српског народа како од стране представника међународне заједнице, земаља у окружењу, тако и од стране појединих представника српске политичке сцене и НВО сектора кренули су са дељењем лекција о етици, и политичкој коректности. Не улазећи у оправданост ове изјаве намеће се питање да ли су термини попут територије, геноцида, етничког чишћења и угњетавања мањина на снази само ако жртве нису Срби. Управо овакав однос и двоструки аршини према српским и несрпским жртвама стварају повољно тле да уз сав труд појединих медија, НВО сектора и грађански настројених појединаца, ипак већина грађана на слави код комшија и рођака изјави исто што и Пауновићева или да већина то подржи попут самог Момчиловића. Рат је прошао, етничког чишћења барем од стране Срба није било, а неправде нанете овом народу оставиле су ожиљке које овакве изјаве иако суштински неприродне чине донекле логичним одбрамбеним механизмом јер где год је то у прошлости било могуће спровести Срби су протерани са својих вековних огњишта, а да виновници тих злочина нису санкционисани.
Деценијама, па и вековима уназад Срби су били изложени прогонима, протеривањима и дискриминацији у различитим деловима Балканског полуострва, а многе од тих тема и данас остају без шире међународне али и унутрашње пажње.
Војно-полицијска акција „Олуја“ 1995. године довела је до егзодуса више од 200.000 Срба из Хрватске, а за већину прогнаних повратак никада није постао стварност, док су многа питања имовине и права остала нерешена. Иако је реч о једном од највећих егзодуса у Европи после Другог светског рата, осећај је да страдање српских цивила није добило потребну тежину у међународним политичким круговима. Слично је и са положајем Срба на Косову и Метохији. После сукоба 1999. године велики број Срба напустио је своје домове, бројни повратници и данас се суочавају са безбедносним изазовима, а питања заштите имовине, слободе кретања и очувања културног и верског наслеђа остају предмет спорова и међународних извештаја. У Црној Гори, где велики део становништва чине Срби и где је већински језик српски, већ две деценије се ради на њиховом угњетавању кроз непрестано гушење њиховог идентитета и оспоравање статуса Српске православне цркве. Истовремено, у Босни и Херцеговини све чешће се могу чути политичке поруке о укидању Републике Српске иако је она један од два ентитета утврђена Дејтонским мировним споразумом.
На жалост, и у Србији се повремено појављују политичке иницијативе које се тичу статуса Војводине али и Косова, Републике Српске као и других осетљивих државних питања. У демократском друштву расправа о уставном уређењу јесте легитимна, али позиви на поделе, укидање права или дискриминацију било ког народа не смеју бити прихватљив политички инструмент, а у Србији многе групације себи дају за право да предлажу и иницирају потезе који су пре свега на штету српског народа.
Из тог разлога лицемерно је да се у времену када је међународно право стављено ван снаге, у времену када западни свет спонзорише и води прокси ратове свуда по свету, почевши од Русије па до Блиског Истока, у времену када долази ревитализације нацизма у Европи и времену када када свака шуша под плаштом демократије и грађанских слобода може без последица да пљуне на Србе и Србију, лицемерно је у таквом времену од емотивних-иако донекле несмотрених изјава правити антипропаганду која се уклапа искључиво у прозападни наратив о Србији и Србима.
С тим у вези, не желећи да релативизујемо тежину изговорене речи министарке Пауновић ипак сматрамо да само доследан приступ(кога у грађанској и НВО јавности на жалост нема) у којем ће свака жртва имати једнаку вредност, а сваки позив на етничко чишћење бити подједнако осуђен, може допринети истинском помирењу и стабилности региона. Све друго, поготово селективне осуде и селективна тумачења изјава званичника са које год стране да се налазе воде искључиво даљој поларизацији српског друштва али и региона у целини.
