Више од 17.000 новоизграђених станова у граду попут Крагујевац за свега пет година свакако је податак који привлачи пажњу. Према доступним подацима, од 2021. до 2025. године издато је више од 5.300 грађевинских дозвола, док су цене квадрата у истом периоду порасле готово 100 одсто.
Такав грађевински замах може се тумачити на неколико различитих начина, а истина је најчешће негде између. Први и најлогичнији, јесте економски аспект, тј. уколико град бележи раст привредне активности, долазак нових компанија, веће запошљавање и досељавање становништва, повећава се и потреба за стамбеним простором. Нове фабрике, развој услужног сектора, већи број студената и евентуално повратак дела дијаспоре могу створити реалну тражњу која подстиче инвеститоре да граде. У таквим околностима, интензивна градња представља показатељ економског оптимизма и очекивања да ће град наставити да расте, док раст цена станова може бити последица чињенице да потражња и даље премашује понуду.
Међутим, поставља се и друго, подједнако важно питање које су скоро поставиле и неке опозиционе партије, а то је да ли је град пратио овакав темпо изградње?
Све чешће се може чути да у граду недостаје паркинг места, да су аутомобили паркирани на тротоарима и зеленим површинама, да је пешацима, родитељима са децом и особама са инвалидитетом све теже безбедно да се крећу и да не набрајамо даље. Док ничу нове стамбене зграде многе зелене површине нестају, а грађани оправдано постављају питање да ли пропратна инфраструктура прати ширење града јер град не чине само нови стамбени комплекси већ развој подразумева и нове улице, паркинге, вртиће, школе, паркове, игралишта, водоводну и канализациону мрежу, као и пажљиво урбанистичко планирање. Без тога, интензивна градња може довести до пада квалитета живота, без обзира на економске показатеље.
Постоји међутим и трећи аспект о коме се често говори када је обим градње несразмеран величини града. Тржиште некретнина је широм света препознато као један од сектора који може бити привлачан за прање новца, јер омогућава улагање великих износа капитала и њихово касније легализовање кроз продају или издавање некретнина.
То наравно не значи да је свака нова зграда или сваки инвеститор повезан са незаконитим активностима, нити да велики број изграђених станова представља доказ било каквог криминала. Међутим, када се појави изузетно интензивна изградња, високе цене квадрата и велики број купаца које није лако објаснити локалним економским кретањима, природно је поставити питање ко су купци, ко су инвеститори и одакле долази капитал који покреће овако велико тржиште?
Из наведених разлога логично је да јавност поставља питања колика је стварна тражња за становима, ко инвестира, колико је станова купљено за живот, а колико као инвестиција, да ли институције доследно контролишу порекло капитала, као и да ли урбанистички бум прати и паралелни развој инфраструктуре која би требало да буде потпора будућем развоју града који се неспорно у многоме мења задњих година што кроз нове пројекте и инвестиције, што кроз досељавање становника различитих категорија. Све у свему јасно је да само уз добро планирање, транспарентност и улагање у пратећу инфраструктуру град може да расте одрживо и на корист свих његових грађана.
