Локална политичка сцена у Крагујевцу добила је “нови импулс” након вести о поразу Виктора Орбана. Иако све ово звучи као “Матрикс” део локалне опозиције није крио задовољство због смене власти у Мађарској. Управо те реакције отварају низ сложених питања која превазилазе дневнополитичке оквире и задиру у дубље геополитичке и вредносне правце који немају апсолутно никакве везе са локалном политиком али ако су већ предмет саопштења локалних одбора онда их можемо и укратко анализирати.
Ако се овај догађај не посматра изоловано већ у ширем контексту евидентно је да је смена Орбана резултат дугорочног притиска Европске уније која је годинама директно и индиректно, кроз институције и невладин сектор, радила на редефинисању политичке сцене у Мађарској. Уз то, у опозиционе структуре улагани су значајни ресурси што неминовно намеће дилему да ли и српска опозиција своју шансу делимично види у сличном сценарију кроз интервенцију спољног фактора у унутрашње политичке токове? Ако је тако то доводи у питање чак и саме намере опозиционог фронта.
Када се томе додају и други примери из Европе попут политичке маргинализације Марин Ле Пен и њене забране да се кандидује на изборима у Француској, затим притисци на АФД у Немачкој али и спорни изборни процеси у Румунији и Молдавији, добија се шира слика континента у коме се све чешће поставља питање граница демократских процедура и утицаја наднационалних структура на суверене државе.
У том контексту, пад Орбана не делује само као смена једне власти већ као озбиљан ударац концепту суверенизма и идеји „Европе нација“, а све у корист централизованог и бирократски конципираног модела Европе која ради по зацртаној агенди игноришући притом интересе појединчних држава. Ако се уз то има у виду да је управо мађарска влада, барем у одређеним тренуцима, била један од ретких гласова који су успоравали даљу ескалацију у атмосфери све израженије ратне реторике унутар ЕУ као и да је врло често у спорним моментима подржавала Србију, онда весеље због пораза Виктора Орбана добија посебну конотацију.
Та еуфорија поставља и питање политичке зрелости опозиционих партија а поготово њихових локалних одбора који по аутоматизму на локалном нивоу експлоатишу теме које номинују централе странака.
Из тог разлога неопходно је да неко из опозиције изађе са ставом и јасно каже да је ирационално и штетно да се политички активизам сведе на паролу „уа Вучић“, без покушаја да се разумеју дубље последице политичких процеса око нас. Такав приступ може деловати не само поједностављено, већ и политички недорасло тренутку у коме се налазимо, а тренутак није ни мало једноставан, ни онај унутарполитички-као ни онај спољнополитички.
Гледано из тог угла чак и ако се прихвати теза да је пад Орбана ослабио позиције СНС-а, остаје суштинско питање шта Србија и Крагујевац добијају уколико у непосредном окружењу добију још једну државу која ће безрезервно следити политичке импуте из Брисела?
Такође какве везе уопште има Виктор Орбан са локалном политиком у Крагујевцу и зар није пре неколико година Вучићев пад већ најављиван “одмах након пада Ђукановића”, што се на крају ипак испоставило као политичка заблуда опозиције
И на крају, можда најнепријатнија, али и најважнија дилема, да ли су студенти који све чешће одбијају сарадњу са опозицијом ипак у праву када указују на њену безидејност, тромост и недостатак јасне политичке визије?
