Политички живот у Крагујевцу све више добија обрисе добро контролисаног система у коме је улога дела опозиције не да промени ствари, већ да контролише незадовољство грађана, а да од тога донекле политички профитира. Уместо да буде коректив власти и носилац озбиљног политичког притиска, део локалне опозиције делује као својеврсни „вентил на боци под притиском“, механизам који служи да се нагомилани бес и незадовољство повремено испусте, али никада толико да угрозе сам систем, водећи се метафорички речено управо идејом да боца не експлодира али да притисак буде таман онолики колико је неопходно да се оправда постојање тог дела опозиције.
Модел функционисања је готово увек индентичан. Појави се тема која изазове бурну реакцију јавности, власт пласира одлуку, пројекат или идеју која подигне прашину, а затим поједини опозициони представници улазе у причу са гласним саопштењима, драматичним објавама на друштвеним мрежама и неизоставним прикупљањем потписа. Неколико дана траје медијска бука па грађани стичу утисак да се неко „бори за њих“, па би се онда све полако утишало без икаквог конкретног исхода.
Најбољи пример за то је прича о одмаралишту на Копаонику. Данима су грађани позивани да потписују петиције, говорило се о борби, отпору, вољи народа, па чак и о локалном референдуму, а онда велико ништа. Где се стало са прикупљањем потписа? Колико је потписа заиста прикупљено? Да ли ће акција бити настављена? Хоће ли бити испуњени услови за локални референдум? Ако хоће, када би он уопште могао да буде одржан? На сва та питања јавност не добија јасан одговор. Управо због тога се намеће сумња да је читава прича можда имала неки други циљ. Јер ако се после неколико дана тема угаси без резултата, ако нема наставка активности, институционалне борбе или јасног плана, онда се поставља питање чему је све то служило. Један од могућих и вероватно тачних одговора јесте да се као и ранијих пута радило о прикупљању контаката и формирању страначких база потенцијалних гласача за неке будуће изборе. Свако потписивање петиције подразумева име, презиме, број телефона, а често и адресу потписника, па тако сваки број телефона врло лако може постати позив у изборној кампањи док адреса потписника може послужити за циљани обилазак бирача такозваним системом ВДВ(од врата до врата).
И тако се једна тема смењује другом. Јуче је то био Копаоник. Данас је панорамски точак. Пре тога нека улица. Сутра ће можда бити неки платан предвиђен за сечу, а шема је иста. Мало буке, неколико конференција, објава и фотографија са грађанима, уз обавезно прикупљање потписа и контакт података. После тога следи тишина и прелазак на нову тему.
А где су резултати? Шта је конкретно заустављено? Која је од тих борби заиста добијена? Где су институционални механизми, правни кораци, континуирани притисак и истрајност? Ако се све завршава на друштвеним мрежама и краткотрајном медијском циклусу, онда је оправдано питање да ли је циљ уопште решавање проблема или само политичко позиционирање.
Зато се све чешће међу грађанима чује теза да део локалне опозиције, свесно или несвесно, прећутно или можда чак и у договору са влашћу, игра „дупли пас“ са онима против којих би требало да се бори. Не нужно кроз директну сарадњу, већ кроз модел понашања који производи исти ефекат, а то је испумпавање грађанског незадовољства пре него што оно прерасте у озбиљан, организован и дуготрајан притисак.
Због тога систем у коме постоји много буке, а мало резултата, можда није доказ демократије и нечијег залагања за корените промене, можда је само доказ да су и власт и део опозиције пронашли начин да незадовољство грађана држе под контролом.
