Док се увелико говори о развоју инфраструктуре, економији, привреди и ЕКСПУ, много културно-историјских добара и споменика стоји руинирано и изложено зубу времена. Једно од таквих места је Карађорђев дом у Рачи који данас стоји као неми сведок једног времена у коме су задужбинарство, брига о деци и национална култура имали далеко већи значај него што га имају у савременој Србији. Ово монументално здање подигнуто између 1929. и 1933. године некада је представљало понос читаве Шумадије, док је данас симбол вишедеценијског немара државе и локалних власти према културном наслеђу и на неки начин метафорички речено на прави начин осликава однос државе према култури како у времену када је настао тако и данас.
Зграда је настала као дом за незбринуту децу и сирочад Дунавске бановине, уз подршку краљице Марије Карађорђевић и добровољне прилоге мештана Раче. Сам њен изглед подсећа на средњовековне дворце са четири угаоне куле, централним торњем и карактеристичним зупчастим венцима. Архитекта Душан Мичевић створио је објекат који је у то време представљао једно од најрепрезентативнијих здања у унутрашњости тадашње државе. Кроз историју, Карађорђев дом је мењао намене, али никада није губио свој значај. У њему су након Другог светског рата биле смештене образовне установе гимназија, пољопривредна школа и основна школа, док је крајем деведесетих постао колективни центар за расељена лица са Косова и Метохије. Иако је још 1988. године проглашен спомеником културе, то није било довољно да се спречи његово пропадање.
Последње три деценије показале су потпуни изостанак озбиљне бриге државе према овом објекту. Смењивале су се различите власти, министри, локалне администрације и политичке гарнитуре али Карађорђев дом није добио системску обнову нити стабилно финансирање. Док су милиони издвајани за пројекте кратког века и политичке маркетиншке кампање, једно од најупечатљивијих здања српске међуратне архитектуре остављено је времену, киши и урушавању.
Данас су делови крова урушени, прозори полупани, а фасада се осипа. Просторије које су некада биле испуњене дечјом грајом и школским животом претворене су у празне и влажне ходнике. Иако су претходних година постојале најаве обнове и помињана средства за санацију, озбиљни радови до данас нису започети.
Карађорђев дом није само архитектонски објекат. Он је сведочанство једног времена у коме је постојала свест да култура, образовање и хуманост морају да оставе трајан траг. Због тога његово пропадање није само локални проблем Раче, иако је и одговорност локалне самоуправе велика, ово је на неки начин слика односа савремене Србије према сопственој историји. Када једна држава дозволи да овакво здање деценијама нестаје пред очима јавности то представља пропаст свести о значају културног наслеђа које би требало да остане будућим генерацијама.
