Док хиљаде верника данима стрпљиво чека у редовима како би се поклонили Појасу Пресвете Богородице, део невладиног сектора, поједини представници академске и образовне јавности, као и добро познати кругови такозване грађанске елите, поново су пронашли заједничку тему, а то је подсмех сопственом народу.
Сама чињеница да велики број људи осећа потребу да се поклони светињи, да се помоли и потражи духовни ослонац, код њих не изазива интересовање нити покушај разумевања већ генерише добро познате квалификације о „примитивизму“, „фетишизму“, „мраку средњег века“ и свим другим изразима који се већ деценијама користе када је потребно показати интелектуалну и моралну надмоћ над обичним светом.
Оно што посебно упада у очи јесте да се овакве оцене скоро никада не чују када су у питању верске праксе других народа и заједница, већ се тада говори о поштовању различитости, мултикултуралности и праву свакога да упражњава своју веру. Међутим, када су у питању Срби и Српска православна црква, правила се очигледно мењају. Оно што је код других културна специфичност код Срба постаје заосталост, а оно што је код других духовност код Срба је сујеверје.
На овом примеру може се видети један специфични облик расизма, тачније “ауторасизам”, кога карактерише идеолошка заслепљеност у којој припадници једног народа почињу да презиру сопствену традицију, сопствену културу и сопствене духовне обрасце. У систему вредности у коме функционише тзв. грађански круг тобожњих интелектуалаца(који иначе имају велику потребу да се за нешто некада питају) српска историја је углавном терет, српска традиција проблем, а српска Црква препрека коју треба критиковати, исмевати, а на крају крајева и потпуно маргинализовати.
Посебно забрињава чињеница да такви ставови долазе и од људи који годинама учествују у образовању младих генерација поготово што овде није реч о политичком или идеолошком неслагању већ о формирању свести у којој је прихватљиво исмевати веру већине сопственог народа, док се истовремено захтева безусловно поштовање свих других идентитета.
Зато је ова грађанскко-невладина хистерија(невладина само због тога што нема са српском Владом али итекако има са страним владама и амбасадама) око Појаса Пресвете Богородице постала својеврстан “лакмус папир” односа према сопственом народу и држави. Са једне стране стоје људи који у тој светињи посредно виде део свог духовног наслеђа и идентитета, а са друге стране су они који у свакој манифестацији националне побожности виде разлог за подсмех и омаловажавање.
Додуше, оно што улива наду јесте то да што су напади на веру и Цркву гласнији, то је видљивије да у српском народу и даље постоји снажна потреба за духовним ослонцем, традицијом и свешћу о сопственом идентитету, а то по свему судећи, јесте оно што тзв. “грађанској елити” смета много више и од саме власти против које се формално бори.
На крају, оно што као локални медиј често истичемо, а с обзиром да ова објава представља став уредника, задржавамо дискреционо право и на један коментар који сложићемо се искаче из новинарске етике, а то је да су Н1 и Нова С на жалост само “Информер за грађанску елиту” и да ови медији као ни њихови гости ниједним својим гестом не показују ни минимум толеранције за другу страну већ служе дискредитацији неистомишљеника и промоцији две крајњости дубоко поларизованог друштва.
