Божидар Нектаријевић из Дивостина код Крагујевца припада оној плејади српских ратника чија су дела надживела време и постала део националног памћења. Као рођени Шумадинац одрастао је у крају који је вековима рађао људе спремне да слободу бране и животом, па је када су за Србију долазили најтежи дани стао у строј не тражећи ни славу ни признања, већ испуњавајући оно што је сматрао својом дужношћу према отаџбини.
Након основне школе и гимназије ступио је у Пешадијску официрску школу Српске војске 1. априла 1912. године и исту завршио 1. априла 1914. године. По завршетку војног школовања остао је на служби у војсци непрекидно до 7. фебруара 1914. године.
За време Првог светског рата истакао се у свим већим борбама које је војска Краљевине Србије водила показујући изузетну храброст, пожртвованост и способност да у најтежим тренуцима поведе друге. На местима где се одлучивала судбина јединица и живота сабораца, Божидар је показивао несаломиву вољу и оданост, а због таквих подвига стекао је поштовање старешина и сабораца али и место међу најодликованијим српским војницима свог времена.
Његово име остало је уписано у историју као име човека који је чак три пута понео Карађорђеву звезду са мачевима, највише војничко признање за јунаштво. То није био само знак личне храбрости већ сведочанство живота проведеног у служби народа и државе. Свако од тих одликовања представљало је признање за подвиг учињен под паљбом у тренуцима када су се храброст и карактер мерили делима, а не речима.
Као син Шумадије, Божидар Нектаријевић носио је у себи дух краја из којег су потекли устаници, војводе и ратници, а његова животна прича подсећа да су највећи хероји често били обични људи.
Почетак Другог светског рата га је затекао као оперативног официра у Босни. Избегао је заробљавање и са својом групом се повлачио преко Дрине у Србију. Дочувши да се на Равној Гори, огранку Сувобора, налази ђенералштабни пуковник војске Краљевине Југославије Драгољуб Дража Михаиловић решио је да му се придружи. Распоређен је као официр Четничких одреда Југословенске војске у главној команди где је обављао разне техничке послове а потом је вршио обуку војника. После немачке офанзиве на Равној Гори децембра 1941. године, вратио се у Ниш да би се прикрио од Немаца.
Приступио је формацијама генерала Милана Недића (Српској државној стражи) како би са тог положаја наставио да помаже Дражине четнике у нишком крају. Био је присутан и на првом састанку Јосипа Броза Тита и Драже Михајловића, а на жалост, иако је избегао куршуме свих завојевача тог времена на крају га је 1944. године стрељала ОЗНА што на неки начин указује на размеру трагедије која је тих година задесила подељени српски народ. Оно што посебно пара очи правдољубивости јесте то да овај витез Карађорђеве звезде нема своју улицу у Крагујевцу и још увек није рехабилитован.
Зато његово име заслужује да се памти не само као име ратника са највишим одликовањима, већ и као симбол верности, части, љубави према отаџбини али и по томе што је на крају страдао од сопственог народа.
У сваком случају Дивостин може бити поносан што је изнедрио таквог човека и Шумадија што га је имала међу својим синовима, а у времену када се често заборављају они који су слободу плаћали сопственом крвљу, сећање на Божидара Нектаријевића остаје као опомена да је историја једног народа онолико велика колико памти своје хероје и како им се макар и постхумно одужује.
