Вест да се Игор Конатар и Славко Перовић повлаче са својих функција у ФК Раднички 1923 представља једну од најзначајнијих промена у клубу у последњих неколико година. За многе навијаче и познаваоце прилика у крагујевачком фудбалу, њихов одлазак означава крај периода који је обележен резултатима који без обзира на различита мишљења која увек прате рад људи на одговорним позицијама, ипак не могу бити оспорени. Признали то или не чињеница је да су током њиховог мандата остварени озбиљни резултати. Клуб је од борбе за стабилност стигао до самог врха српског фудбала, изборио пласман у европска такмичења и постао једна од најпријатнијих прича домаћег спорта, па стога судећи по реакцијама значајног дела крагујевачке јавности, преовладава утисак да су Конатар и Перовић успешно водили клуб. Навијачи и љубитељи фудбала резултате виде као најбољи критеријум за оцену нечијег рада, а резултати Радничког у претходном периоду остају забележени као једни од најбољих у историји клуба.
Ипак, њихов одлазак долази у тренутку када је клуб уздрман бројним дешавањима, укључујући и инцидент након утакмице са Јавором, када је дошло до физичког сукоба дела навијача и играча. Тај догађај отворио је многа питања о безбедности на стадиону, улози обезбеђења и одговорности свих учесника у организацији утакмице, али и о мотивима овог инцидента.
Посебно забрињава чињеница да јавност до данас није добила јасне одговоре о томе како је могуће да дође до напада на играче на сопственом стадиону. Основни задатак обезбеђења и полиције јесте заштита свих учесника што подразумева и скорашње спречавање упада на терен и реаговање у ситуацијама када постоји опасност по безбедност људи. Зато је логично питање ако су играчи нападнути, зашто је обезбеђење деловало као неми посматрач? Кога је тог дана обезбеђивало и да ли је поступало у складу са обавезама за које је ангажовано и плаћено?
Међутим, без обзира на све контроверзе које су обележиле последње недеље, у центру пажње остаје чињеница да Раднички остаје без двојице људи, а аргумент да је дошло до замора не делује баш убедљиво јер је донекле могуће да се један од прва два човека замори али оба у исто време више делује као алиби него као стварни разлог. Време ће наравно показати и суштинске мотиве али и оно што највише брине љубитеље овог клуба тј. да ли ће њихови наследници успети да задрже достигнути ниво и наставе путем који је Раднички довео овде где је сада.
Тренутно остаје утисак да Крагујевац не испраћа само двојицу функционера, већ једну етапу у развоју клуба коју ће многи памтити по резултатима, амбицијама и осећају да Раднички поново припада самом врху српског фудбала.
