Шумадинка Јулијана Ћатић(Јуца Тенкић), чији је прави живот био краћи од самог рата, припада оној генерацији младих људи чије је одрастање прекинуто историјом.
Према подацима забележеним у публикацији Жене у НОБ-у, рођена је 1925. године, у селу Маслошеву, од оца Михаила и мајке Видосаве, као једна од пет кћерки. Потицала је из занатлијске породице која је, за прилике свог времена, важила за имућну и стабилну, што јасно показује да њен одлазак у Народноослободилачку борбу није био последица материјалне нужде, већ рано изграђене друштвене и моралне свести.
Била је ученица гимназије када се у октобру 1941. године прикључила Народноослободилачком покрету. У рат је ушла са свега петнаест година. Није била комуниста по партијској припадности, већ партизан-борац, што значи да њена одлука није била резултат идеолошке дисциплине, већ личног осећаја одговорности према слободи и људском достојанству. Приликом одласка из родитељског дома, у њеној соби је пронађена порука која је остала њен лични завет:
„Не тражите ме, јер слобода тражи жртве.“
Током кратког, али интензивног ратног пута борила се у више крајева Србије и Босне. Према истом извору, два пута је била рањавана, али се након опоравка враћала у јединицу. Истицала се храброшћу, прибраношћу и оданошћу саборцима, због чега је уживала посебно поштовање у јединици.
Посебно место у сећању сабораца заузима догађај који је забележен у публикацији Жене у НОБ-у, а који сведочи о њеној изузетној храбрости. Као девојка од шеснаест година, у борби са италијанским окупационим снагама пред местом Рудо, прва је јуришала на италијанску патролу од седам војника.
Уз повике „Урааа“ и певање „Avanti popolo“, прва је стигла до непријатељских војника и повикала: „Руке увис!“ Пред том одлучношћу и смелошћу, свих седам италијанских војника се предало.
Тај чин јој је донео посебно поштовање међу борцима који су је познавали.
Извор: Жене у НОБ-у
Погинула је 21. јануара 1942. године, у Босни, у близини Хан Пјеска, током познатог немачког напада скијашких јединица. Према сведочењима преживелих бораца, у првом налету се са групом извукла преко моста на мањој речици, али се вратила да помогне рањеном саборцу који је остао на средини моста. У том тренутку погођена је немачким рафалом.
Тешко рањену саборци су је унели у малу кућу поред моста и положили крај камина. И у последњим тренуцима живота, цепала је папире које је носила са собом и бацала их у ватру. Када су јој дали чашу млека, оно је из стомака излазило помешано са крвљу, а недуго потом је преминула.
Сахрањена је на месту погибије. Мушки борци су положени у заједничку гробницу, а она у засебан гроб поред. Родитељи су, након добијања вести, пешке дошли у Босну, пронашли њен гроб и њене посмртне остатке пренели у родни крај, где је коначно сахрањена.
Гробље у Маслошеву
Tрауматична је и прича родитеља, којa се преноси кроз генерације, да су након ископавања са костију своје ћерке у оближњој речици скидали труле мишиће и лигаменте како би кости спаковали у џак и вратили их у Маслошево како би ту била и сахрањена.
Биста Јулијане Ћатић испред школе у Страгарима
Данас школа у Страгарима носи њено име, али њено најдубље памћење живи у породичној историји и локалном сећању као сведочанство о девојчици која је у времену рата постала борац и у смрти остала достојанствена.
