У срцу Груже, у селу Брестовац, живео је човек који је својим животом показао да границе између сељака и светског путника постоје само у машти оних који не верују у снагу појединца. Звао се Живадин Стевановић, самоук, песник, председник општине Коњушке, човек који је умео да прода део свог имања да би отишао у свет и вратио се са причама које и данас звуче као легенда.
Година је 1939. Светска изложба у Њујорку. У град који је већ тада био симбол модерног света стиже кршни Шумадинац у народној ношњи. Са једне стране Фиорело Ла Гвардија, градоначелник Њујорка, метрополе од милиона становника. Са друге стране Живадин Стевановић, председник општине Коњушке, једне од најмањих у Краљевини Југославији. Амерички листови бележе тај сусрет као симболичан: „састали су се председници највеће и најмање општине на свету“. Фотографије тог сусрета обишле су Америку.
Ипак, највећи сусрет тог пута није био са градоначелником Њујорка, већ са једним старим, већ изнемоглим научником у хотелској соби. Никола Тесла, већ на измаку живота, примио је Живадина у својој соби у хотелу „Њујоркер“.
Живадин је ушао у полумрак собе, помало збуњен, у народној ношњи која је у том тренутку изгледала као да је донета из другог века. Тесла га је пажљиво осмотрио, а онда се благо насмешио:
„Добро је што си дошао. Ја сам већ слаб, али ми је срце пуно кад видим човека из моје земље.“
Сели су један наспрам другог. Живадин је причао о Гружи, о селу, о томе како је продао део имања да би дошао у Америку. Тесла га је слушао пажљиво, без прекидања, као да му је свака реч била драгоцена.
„Знаш,“ рекао је тихо Тесла, „ја сам овде створио све што сам могао, али моја душа је остала тамо, у домовини. Народ који чува своје обичаје, своју земљу и своју реч, тај народ никада не може нестати. Ви сте моја снага, ви који радите земљу и чувате језик. Наука је светска, али корени су увек у завичају.“
Када је устао да пође, Тесла му је ставио руку на раме и додао:
„Кажи тамо, у домовини, да их нисам заборавио. И да ће једнога дана све што сам радио бити њима на корист.“
Живадин је изашао из собе као да је изашао из храма. У џепу није имао ништа више него кад је ушао, али у срцу је носио благослов једног од највећих умова човечанства.
Живадин Стевановић био је човек који је сам себи био школа, самоук, радознао и упоран, у свом вајату у Брестовцу створио је малу библиотеку из које је кренуо у свет. Своје утиске са пута у Америку и сусрета са Николом Теслом преточио је у књигу „Сто дана у Америци“, која је, иако једноставна у изразу, постала документ једног времена и сведочанство да и „мали човек“ може оставити велик траг. Као симбол моста између села и света, народне ношње и небодера Њујорка, шумадијског вајата и Теслине собе у „Њујоркеру“, Живадин је остао упамћен као сељак који је био и песник, и путник, и сведок историје.
Илустрација: Живадин Стевановић и Лагварди ( Fiorello H. La Guardia) градоначелник Њујорка, 1939.
