Смена митрополита Јустина у Жичкој епархији покренула је широку и оштру дискусију у јавности о мотивима и последицама те одлуке. Док један део извештаја указује на „бахатост“ у понашању високог црквеног великодостојника као и на финансијске и материјалне шпекулације које су неприхватљиве за црквени живот, други извори говоре о дубљим институционалним и идеолошким разликама унутар Српске православне цркве.
Наиме, према појединим медијским наводима, митрополит је разрешењем дужности доспео под лупу јавности због тврдњи да је противно уставу СПЦ спроводио разрешења монахиња, да је своју духовну мисију заменио стицањем материјалног богатства као и да је учествовао у одређеним малверзацијама, што је протумачено као показатељ злоупотребе црквених функција зарад личних материјалних интереса. Ова интерпретација, која свој корен има у сензационалистичком приступу теми релативно се лако прихвата у једном делу јавности који карактерише незадовољство сегмента према црквеној бирократији и привилегијама које уживају поједини великодостојници.
С друге стране, аналитичари и црквени коментатори указују на то да се сличне промене у црквеној хијерархији дешавају у складу са дугорочним процесима унутрашњег регулисања и канонске праксе. По том виђењу, смена митрополита не мора нужно да одражава личне склоности ка корупцији или лично богатење, већ може да буде резултат различитих теолошких, организационих или управљачких приоритета у оквиру црквене заједнице.
Такође, у јавности се често истичу тумачења да је разрешењем епископа узроковано његовом подршком студентима у претходном периоду па је из тог разлога реакција студената, верника и делова јавности на његову смену пре свега израз дубоког емоционалног односа према личности митрополита Јустина, који је иначе и пре поменутих догађаја уживао значајну подршку у појединим крајевима Србије. Гледајући из овог угла његово разрешење може да се доживи као „духовни губитак“ за црквену заједницу и то не само као кадровска промена, већ као симболско прекидање везе између епископа и верника.
Тако, уместо једнозначног контекста да ли је митрополит Јустин херој или антихерој, јавност се суочава са низом могућих тумачења међу којима су кључна да ли је смена митрополита Јустина пре свега одраз институционалних разразмимоилажења унутар цркве, последица личног понашања које се не уклапа у очекивани модел црквеног житија, или резултат спољних притисака, медијских конструкција и политичких обрачуна?
На крају све се своди на две сумње, једна је-зашто је митрополит Јустин баш сада разрешен, а друга-зашто је баш сада митрополит Јустин одлучио да се политички активира и подржи опозицију. Да ли је у питању реваншизам власти или покушај да се активизмом у опозицији заштити и опере “биографију”. Мишљења су подељена и оба имају своју аргументацију.
