Док су протести у Србији били у повоју, а потом и у пуној снази, на локалном нивоу могло се јасно видети ко је спреман да стане иза страначког барјака, а ко је одлучио да се склони у страну. У многим градовима, па и у Крагујевцу, добар део локалних функционера и истакнутих активиста владајуће Српске напредне странке повукао се у страну.
Није их било на састанцима и на скуповима. Нису били присутни на терену. Није их било ни у “Интернет тиму”, нису лајковали, делили, ни коментарисали званичне објаве.
У тренуцима када је политички притисак био најјачи, неки су, како се тврди, чак покушавали да успоставе и одрже канале комуникације са опозицијом, више као сигурност за будуће време него као идеолошки заокрет.
Истовремено, управо ти људи су годинама уназад успели да реше многа сопствена животна питања. Стално запослење за себе, супруге, сестре, шурњаје и осталу ближу и даљу родбину. Систем им је, неспорно, био наклоњен. Али када је постало непријатно и ризично, када је требало показати лојалност не само на папиру већ и на улици, када је већа храброст била бити члан владајуће него опозиционе структуре, део њих је изабрао политичку самоизолацију. Постали су “мудри”.
Повратак старих лица
Сада, када су протести спласнули, када је опозиција(признали ми то или не) изгубила јасан курс и када је тензија на терену осетно мања, исти ти људи поново се појављују. Врло самоуверени. Активни су на друштвеним мрежама. Присутни на састанцима. Спремни да поново преузму функције и позиције.
Зато се сада с’ правом поставља се питање да ли ће бити санкција за оне који су у кључном тренутку били невидљиви? Да ли ће бити награде за лојалне? Да ли ће доћи до реконструкције градских одбора на територији Шумадијског округа? Или ће можда искуство у политичком преживљавању победити доследност?
Ко су они најлојалнији и ко је носио највећи терет 2025.године?
Када се постави ово питање не треба занемарити једну јако осетљиву чињеницу. Осим једног дела највиших локалних функционера, у многим срединама најлојалнији у тренуцима кризе били су управо активисти са нижим степеном образовања и људи који немају „резервни план“, немају паралелне канале комуникације као ни политичку алтернативу.
Они су били на терену. Они су бранили ставове. Они су били мете таргетирања. Они су реално трпели највећи притисак.
Зато је сада кључно питање да ли ће и како сада ти људи бити награђени или ће доћи до стварања већег јаза између „оперативне базе“ и функционерске елите, а све из горе поменутих разлога?
Питање лојалности није једноставно, али такође ни питање способности није занемарљиво. Да би се странка на неког ослонила и да би на њега гледала као на партијског кадра он мора да има обе компоненте, да буде лојалан и да буде оперативан(да зна). Изостанак једне од две наведене компоненте искључује вас из круга страначких кадрова. Тако би бар требало да буде. Странка која игнорише компетентност ризикује да се претвори у затворени круг политичке подобности, док са друге стране странка која игнорише лојалност шаље поруку да је свака идеолошка жртва небитна и да је политичко калкулисање једино исплативо.
Како ускладити лојалност са способношћу, то је можда кључно питање наредних месеци.
Најаве „сече кнезова“
У политичким кулоарима све чешће се помиње могућност велике „сече кнезова“ унутар градских организација Српске напредне странке. Наводно, централа је пажљиво анализира ко је био видљив а ко је био тих, мудар, заузет и ко је „нестaо“ у тренуцима кризе.
Ако до најављене реконструкције дође, она неће бити само кадровска промена, то ће бити порука и званични став да ли је важнија доследност или “сналажљивост”.
Перспектива градског одбора
Кључна дилема у наредном периоду је може ли градски одбор имати политичку перспективу ако на кључним позицијама остану они који су у кризним тренуцима показали страх или опортунизам?
Политика памти кризе, а управо њима се мери снага структуре. Ако порука буде да је политичко скривање прихватљиво и без последица, онда ће следећа криза затећи исту слику, слику празних столица и активну тишину. Ако пак дође до озбиљне унутрашње реконструкције, то би могао бити сигнал да се гради структура која почива на одговорности и лојалности, а не само на формалној функцији.
Време ће показати да ли ће поједини локални напредњаци који су „преживели“ кризу политичким ћутањем наставити да воде месне одборе (у којима су такви додуше зарад привида постојања истих држали само своју родбину и пријатеље) или ће се унутар страначких редова повући јасна линија између оних који су били ту готово “на позив” и оних који су били „на дистанци“. У политици, као и у историји-али на крају крајева и у животу, највише се цени да ли си и у којој мери био присутан онда када је било најтеже. Тако би требало да буде
Јеси ли ти музичар?
Истовремено, у сенци унутарстраначких дилема, појавио се још један феномен. Део бивших или привремено „тихих“ напредњака, који су у претходним годинама себи и својим породицама решили кључна животна питања, одлучио је да нову политичку афирмацију потражи кроз опозиционе странке или студентски покрет, настојећи да тако „оперу“ своју биографију и обезбеде резервну позицију. Забележени су чак и случајеви у којима су родитељи формално остали у Српској напредној странци, док су им деца била активна у опозицији, што му дође као нека својеврсна породична политика диверзификације ризика. У времену прошлогодишње политичке неизвесности, многи нису тражили идеолошки заокрет, већ лични пут опстанка. Како ће такви новофрмирани опозиционари одговорити на чувено питање из филма “Балкан експрес”, да ли су музичари или не видећемо. Можда јесу, можда нису или ипак јесу али прво морају тетки да однесу лек, бар док се ствари још мало не искристалишу. Након тога, уколико процене да је вода мирна, може се десити да ће они који су прошле године у сред лета долазили са капуљачама и маскама против короне да не би били снимљени испред странке током протеста, сада скинути маске неутралности и бранити своје унутарстраначке позиције. А како ће Београд али и само локално чланство гледати на њихову реактивацију остаје да се види у наредном периоду.
