Након вишедневних протеста и блокада у више места широм Србије, пољопривредници не одустају од захтева али је правац реализације идеје која је окупила на хиљаде пољопривредника на путевима сада донекле подељен. Иако сви који су на улицама у принципу траже исту ствар, један део демонстраната искључив је да настави са блокадама, подсећајући да су протести једини начин да се чује глас села у којем, како кажу, политика више година игнорише стварне проблеме пољопривредника.
„Ако се вратимо кућама сада, све ће остати по старом“, поручују организатори блокада.
Са друге стране, паралелно са њима своје захтеве има и група пољопривредника која сматра да се до остварења истих може доћи само кроз дијалог са Владом Србије. Они верују да само преговори, у складу са законским оквиром и уз посредовање релевантних институција, могу довести до конкретних решења за унапређење пољопривредне производње, подршку домаћим произвођачима и стабилизацију цена.
Политички гледано, за разлику од “студената у блокади” и “студената који желе да уче” овде се заиста ради о две групе аутентичних представника истог сектора производње али са различитим виђењима наставка борбе, додуше са још једном разликом у односу на пример студената, што међу пољопривредницима који блокирају има и оних који подржавају актуелну власт као што и међу онима који би да преговарају има и оних који подржавају опозицију. Иако је чини се борба обе групације искључиво егзистенцијале природе, они најекстремнији и политички ангажовани са обе стране све чешће оптужују једни друге покушавајући да у овом или оном другом смеру политизују целу ову причу. Они који су уз пољопривреду и политички активни, а на блокадама су-и хоће наставак протеста називају друге „ћаци пољопривредницима“, тврдећи да су спремни да одустану због страха или политичког интереса, док заговорници преговора стидљиво коментаришу да радикалне блокаде штете како остварењу будућих захтева тако и репутацији саме пољопривредне заједнице неретко називајући ове прве блокадерима. На све ово представници Владе Србије поручују да је увоз немогуће зауставити али га је на неки начин могуће ограничити и донети акте који ће обавезати трговце да јасно нагласе да је одређени производ 100% из Србије, док се провладини и проопзициони медији утркују да успоставе наратив који одговара искључиво страни коју промовишу и заступају.
На крају, без обзира на унутрашње разлике, једно је сигурно, блокаде ће се очигледно наставити, а јавност и државни органи прате како ће се позиције пољопривредника даље развијати, да ли ће доћи до новог заједничког захтева или ће се поделе продубити што би у перспективи највише штетило пољопривредницима а највише користило партијским мешетарима са обе стране политичког спектра.
Отежавајућа околност за пољопривреднике и још једна разлика у односу за недавну студентску побуну јесте та што у овом случају апсолутно изостаје подршка ЕУ с обзиром да иста сигурно неће подржати ниједан од захтева пољопривредника јер би се тиме вратили корак у назад од свог циља који је апсолутно јасан и видљив у свим земљама Југоисточне Европе/”Западног Балкана” које су приступиле ЕУ. А тај циљ је јасан и недвосмислен-од нових чланица и земаља кандидата за ЕУ очекује се да постану тржиште и увозници робе западноеврпских земаља а никако произвођачи и извозници, чему је на неки начин утемељен пут потписивањем Споразума о стабилизацији и придруживању са Европском унијом 2008године.
