Коска је бачена! Да, добро сте прочитали. Не коцка, већ коска.
Након турбулентног периода у протеклих годину дана, политичка сцена у Крагујевцу данас је сведена на тривијалности. Чини се опозиција са све мање жара и смислени аргумената улази у дебате са представницима власти, а најеклатантнији пример ове тврдње је последња скупштинска представа о завеси. Не о буџету, не о инфраструктури, не о одлукама које директно утичу на живот грађана, не ни о именовању које је било на дневном реду последње седнице, већ о завеси у скупштинској сали.
Расправа која је обележила последњу седницу Скупштине града није се водила око суштинских тема већ око симбола, а што је још занимљивије иста се медијски експлоатише већ неколико дана што отвара сумњу и не искључује могућност да се у конкретном случају ради о такозваном “дуплом пасу” власти и опозиције. Уместо аргумената о развоју града или о именовањима и разрешењима сведочили смо захтевима одборника “Монархиста” Милана Тановића да се у скупштинску салу „врати завеса“, што је кроз низ оптужби о провокацијама политички сукоб на тренутак изместило са реалних тема у историјски наратив, а саму седницу претворило у идеолошки перформанс. Тако се од приче о „промени система“ стигло до захтева за враћање завесе, што више говори о стагнацији и разводњавању опозиционе идеје него о њеном напретку, а ова расправа делује као политички фолклор који кроз ритуално понављање истих тема(историјских подела, симболичких спорова и краткотрајних „инцидената“) замењује суштинску политику.
Док се енергија троши на сценографију, стварна питања остају у другом плану и губе своје место у јавном дискурсу.
У том смислу, прича о завеси открива много више него што на први поглед делује. Она показује да се политика све више своди на симболичке потезе, док систем остаје нетакнут. Завеса јесте пала, али начин функционисања није јер управо овакве расправе потврђују његову стабилност.
Зато се може рећи да је ово у суштини завеса за сопствено бирачко тело, а када политика постане представа, завеса је неизбежна.
На крају крајева, да ли је након тридесет година завеса била на прању или је по среди оркестрирани сукоб који за циљ има мобилизацију бирачког тела власти у коме би социјалисти бранили слику-а напредњаци завесу и како се у свој овој гунгули нашао Тановић, видеће се у наредном периоду, а до тада можемо очекивати још нових завеса и нових актера иза њих.
