Савремени медијски простор у Србији функционише више као поприште отвореног сукоба супротстављених наратива, него као место информисања и аргументоване размене мишљења. Национални медији попут Н1 и Информера, који стоје на дијаметрално супротним позицијама, временом су постали симболи два паралелна света и то не само у политичком, већ и у вредносном смислу и колико год деловали различито једна истоветност их држи много ближе него што то на први поглед може да се уочи, а то је све израженија тенденција ка агресивној пропаганди и дискредитацији неистомишљеника.
Улога данашњих медија
Уместо да информишу, медији све чешће пресуђују и етикетирају, или барем остављају позамашан простор за подстрекивање сукоба, сужавајући(а можда и готово укидајући) простор за дијалог који формално(али само формално) теже да негују. У таквом амбијенту, новинарство се измешта из своје суштине и постаје инструмент притиска, а понекад и прогањања оних који мисле другачије.
На жалост, овај модел понашања није остао ограничен само на велике националне редакције већ се пресликава, а често и додатно банализује на локалном нивоу. Тако ни Крагујевац, као један од већих градова у Србији са развијеном медијском сценом, на жалост није изузетак.
Неговање поларизације
Током претходних скоро годину ипо дана извештавање локалних портала показало је јасну поларизацију која је више неговала егзекуторски приступ у информисању него што се макар и случајно повремено држала новинарске етике и добре праксе. У зависности од уређивачке политике, исти догађај добијао је потпуно различите интерпретације које су више личиле на пропагандне текстове подељене Југославије 1941. године него на новинарске и аналитичке текстове.
У том духу, током студентских протеста, прорежимски медији су учеснике блокада називали „усташама“, „згубиданима“ и „рушитељима државе“, док су опозиционо оријентисани портали учеснике скупова које организује власт описивали као „неписмене“ и „крезубе окупаторе“ као и „робове тренутног система“. Двоје комшија, а често и браће или родитеља и синова, у духу наметнуте атмосфере бирали су стране. Једни су били “Наци” а други “Ћаци”. Неутралних није смело да буде. Тако су бар говориле обе медијске крајности.
Оваква реторика и интенција медија којој год страни да они припадају, не само да негује и продубљује друштвене поделе, већ у потпуности елиминише могућност да се у јавном простору успостави умерен и рационалан политички дискурс.
Готово да је постало немогуће чути став да и једни и други могу да воле своју државу, свој град и своје суграђане али да просто имају различите визије друштвеног уређења.
Јучерашњи пример етикетирања
Посебно забрињавају примери из непосредне праксе. Јучерашњи организовани полазак грађана Крагујевца на скуп у Београду још једном је отворио питање граница професионалног понашања. Присуство појединих медијских екипа које су, без сагласности, прилазиле грађанима, уносећи им камере у лице, а неретко постављајући питања без основне дозе пристојности док су уживо на друштвеним мрежама преносили збуњена лица људи(често жена, нечијих мајки, бака) представља пример праксе која превазилази новинарство и улази у сферу притиска и понижавања, а оправдање да „и друга страна ради исто“ не може бити прихватљиво. Таквом логиком се не гради боље друштво, већ се само репродукује исти образац понашања.
Два лица исте медаље
Уместо да се дискредитација као метод одбаци, она се нормализује, само са променом улога. Политички концепт заснован на максими „ко није са нама, против нас је“ не представља борбу против насиља, већ његову легализацију у јавном простору. Када медији преузму ту логику, они престају да буду коректив друштва и постају његов најгласнији екстрем, што медији са оба политичка пола у последњих годину ипо дана и јесу били.
Посебан проблем представља чињеница да и медији који себе позиционирају као алтернативу режимским, често користе идентичне механизме са истим циљем, а то је изазивање страха и дискредитација „друге стране“. Међутим, у таквом амбијенту, грађани и медијски конзументи више не праве разлику између извора информација, већ разлику између табора, а управо ту и лежи највећи губитак. Када грађани почну да се плаше медија, а не да им верују, нарушава се један од основних стубова демократског друштва.
Шта је излаз?
Из тог разлога неопходно вратити дијалог у јавни простор и то дијалог заснован на аргументима, чињеницама и узајамном поштовању. Медији морају поново постати место где се различита мишљења сусрећу а не сударају, место где се штити достојанство сваког појединца без обзира на његово политичко опредељење. Уредничка тенденција у којој се медији такмиче “ко ће бити већи Н1” од Н1 и Нове С као и “ко ће бити већи Информер” од Информера и Пинка у перспективи ризикује да од друштва у којем живимо направи арену и својеврсну боцу под притиском, уместо да гради заједницу и буде коректив штетних друштвених понашања.
