Недавни случај из Прве крагујевачке гимназије отвара озбиљна питања о облицима социјалног насиља међу младима али и о последицама које овакви поступци могу оставити како на жртву тако и на ширу јавност, као и о одговорности институција под чијим кровом се ова врста насиља дешава. Према доступним информацијама, ученица Прве крагујевачке гимнзије Д.М. је пре две недеље измислила и проширила причу да њена другарица из одељења наводно поседује списак „за одстрел“ ученика, што је оправдано изазвало узнемиреност међу ђацима, професорима и родитељима.
Одмах по сазнању у случај су се укључили разредни старешина, педагог и психолог школе, који су кроз разговоре са децом, узимање изјава и суочење ђака недвосмислено и једногласно утврдили да је реч о неистинитој тврдњи коју је Д.М. измислила, што је иста на крају и сама признала истичући да се ради о несланој шали. Да се ради о измишљеној причи потврдили су и родитељи Д.М. који су се у своје али и име своје ћерке, преко надлежних у школи али и полицији извинили ђацима, родитељима као и самој оштећеној за коју је цео процес био веома трауматичан.
Извињење наравно не умањује тежину ситуације, а оно што је неспорно јесте да овакво понашање не представља само несташлук или „дечју игру“, већ еклатантан пример социјалног насиља, тј. облика насиља који се спроводи кроз ширење лажи, манипулацију и нарушавање угледа друге особе што добија посебну тежину ако се такав вид насиља врши према малолетној особи која притом никада није била у сукобу са осталом децом и чије је понашање и владање увек било примерно.
Баш из тог разлога последице по ученицу која је била мета ових лажи могу бити далекосежне почевши од осећаја страха и несигурности, преко нарушених односа са вршњацима, до дуготрајне стигматизације у школској средини.
Посебно је проблематично то што овакве оптужбе, чак и када се као у овом случају докажу као неистините, остављају „трагове“ у колективној свести одељења и шире заједнице. Једном изговорена лаж тешко се у потпуности повлачи, а дете које је било неправедно оптужено може се суочити са сумњом, изолацијом или етикетирањем. Управо зато је важно нагласити да је у овом случају дошло до неоправданог етикетирања ученице која није учинила ништа од онога што јој је од стране једне другарице из одељења првобитно приписано, а реакција школе, кроз рад Тима за заштиту од насиља, у одређеној мери показала је да институционални механизми могу да функционишу када се проблем препозна и озбиљно схвати.
Чињеница да је након саслушања ђака, професора и родитеља, унутар школе као и пред полицијом недвосмислено утврђено да је прича измишљена довела је до примене васпитно-дисциплинских мера према ученици која је по школи са циљем дискредитеције друге ученице из одељења али и узнемиравања јавности пронела ове лажи. У овом тренутку против Д.М. се води дисциплински поступак и иста је суспендована са наставе до окончања истог. На тај начин донекле је задовољена правда али по мишљењу једног дела родитеља и ђака коначан исход овог поступка је непотпун јер остаје питање да ли су примењене мере довољне да санирају нанету штету како оштећеној, тако и ђацима који су се нашли на лажном списку, али и самој школској установи у целини.
Из свега наведеног евидентно је да овај случај треба да послужи као упозорење да се социјално насиље често дешава „тихо“, без физичког контакта, али са подједнако озбиљним, а неретко и озбиљнијим последицама од физичког насиља као што је то случај у овом примеру. Баш зато улога школе, родитеља и шире заједнице мора се неговати у смеру који код деце развија емпатију, одговорност за изговорену реч и свест о томе да свака лаж може имати стварне и болне последице по другога. Због тога је у овом случају најважније обезбедити подршку детету које је било изложено оваквом виду насиља како би се исто осећало сигурно, прихваћено и заштићено, али и како би се спречило да последице овог догађаја утичу на његов даљи развој и самопоуздање. Напомињемо да је школа то у одређеној мери и спровела тако што је направила план заштите и подршке оштећеној након што је иста била жртва социјалног насиља. Уз то, по информацијама које поседујемо стручни тим Прве крагујевачке гимназије обезбеђује подршку и осталој деци која су се осетила угрожено, а нарочито у светлу несрећних догађаја који су задесили нашу државу пре 3 године. Важно је напоменути да је уз подршку оштећеној и осталим ђацима најављено и предузимање озбиљнијих дисциплинских мера према ученици која је била иницијатор скандала који је скоро две недеље потресао ову школу.
Након свега наведеног, а на основу информација које поседујемо, сматрамо да је неопходно известити јавност, а пре свега родитеље деце која похађају Прву крагујевачку гимназију да немају никаквог разлога за бригу јер је утврђено да корен овог узнемиравања јавности лежи у дезинформацији коју је једна ученица свесно пласирала на рачун своје другарице, са циљем њене дискредитације.
Напомене ради и полиција је у оквиру провера, разговарала са ученицима који су о спорном догађају имали било каква сазнања као и са њиховим родитељима где је такође установљено да се радило о очигледној лажи што је и сама Д.М. у полицији и у присуству родитеља потврдила. Такође, одмах по узимању изјава и укључивања надлежних институција у случај, а након комплетног увида у поменути предмет, директорка Прве крагујевачке гимнзије Славица Марковић упутила је групну поруку разредним старешинама ове школе у којој потврђује да је прича неистинита и измишљена, што је потврђено и усменим путем на ванредно заказаном и одржаном родитељском састанку одељења у којем се ситуација догодила.
Ипак и поред ангажовања школе и институција да се правда задовољи и на тај начин стави тачка на ову ситуацију једна околност баца сенку на цео случај. Наиме и поред признања Д.М. које је као што смо већ навели, дато у присуству родитеља и у школи и у полицији, родитељи су ипак уложили жалбу на примењене дисциплинске мере не оспоравајући лаж свог детета, већ наводећи да је она изнета ван школе и да сходно томе не подлеже унутрашњим актима ове установе иако су на тај начин нанете велике последице и оштећеној али и комплетној институцији . Овај приступ је у најмању руку неодговоран и према свом али и према осталој деци која похађају ову школу и представља школски пример родитељске пристрасности и релативизовања кривице у којој се санкција тумачи као напад, а не као корективни механизам у интересу свих учесника поступка. Међутим како не желимо да се овај текст удаљи од своје суштине, о актерима и детаљима ових притисака које врше родитељи окривљене писаћемо у неком наредном тексту.
