Потврда појаве афричке куге свиња у централној Србији, тачније у околини Јагодине, отворила је више питања него што је донела одговора. Уместо јасне и доследне стратегије, јавност је суочена са низом нелогичности које изазивају сумњу како код малих произвођача тако и код шире јавности.
Најпре се намеће питање по ком критеријуму су одређене геолокације на којима се примењују мере? Уобичајена пракса у оваквим ситуацијама подразумева јасне радијусе заштите, зоне жаришта, угрожене зоне и зоне надзора. Међутим, у конкретном случају, карта не делује као резултат строгог ветеринарског модела већ као селективан избор који оставља простор за сумњу.
Посебно упада у очи чињеница да је село Дубока, у ком се налази велика фарма свиња, изузето од најстрожих мера, док су мања села, у којима доминирају ситни произвођачи, стављена под рестрикције. То отвара директно питање да ли су неки произвођачи заштићени, и ако јесу, ко их штити?
Ако се мере доносе искључиво на основу струке, онда би оне морале бити доследне и једнаке за све. Сваки изузетак без јасног образложења подрива поверење у систем.
Још једна кључна дилема односи се на сам извор заразе. Одакле је болест дошла ако, према доступним информацијама, у ширем региону није било активних жаришта? Да ли је у питању неконтролисан транспорт, увоз, људски фактор или нешто четврто? Без одговора на ово питање, свака мера делује као гашење пожара без разумевања узрока.
У таквој атмосфери није изненађење што сељаци све чешће изражавају сумњу у улогу увозничког лобија. Сценарио у коме домаћа производња слаби, а тржиште остаје гладно, отвара простор за увоз и то по ценама које диктирају велики играчи. Историја нас учи да овакви обрасци нису непознати, а додатну сенку баца и шири контекст евентуалног узрока појаве ове болести. Наиме, политика Европске уније према пољопривреди често се тумаче као неповољна по мале произвођаче, нарочито у земљама које се посматрају као тржишта зависна од европске производње. Смањење домаће производње и повећање зависности од увоза уклапа се у модел који који форсира Европска унија.
У свему томе остаје и још једно практично питање, а то је како ће држава помоћи малим произвођачима?Да ли ће надокнаде бити правовремене и довољне, или ће још једном највећи терет пасти на оне који имају најмање?
На крају, не треба занемарити ни географску чињеницу, тј. раздаљину између најближих крагујевчких села села и Рајкинца. То значи да потенцијална опасност није локализована само на једну општину, већ да постоји реалан ризик од ширења.
Све ово води ка закључку да је потребно више транспарентности, јаснијих критеријума и одговора на кључна питања јер када мере делују недоследно, а објашњења изостану простор за сумњу постаје већи од саме кризе.
