Хаварија на магистралном цевоводу система „Рзав“, због које су Чачак, Пожега и још пар места остали без воде у данима високих температура отвара питање функционисања локалних самоуправа. Колико су градови и општине заиста способни да одржавају инфраструктуру од које зависи свакодневни живот грађана све чешће је упитно ако се зна да су хаварије на водоводној-лети и инфраструктури локалних топлана-зими све чешће.
Иако је непосредан узрок кризе пуцање цеви на регионалном водосистему, сама чињеница да је реч о делу мреже на ком су и раније бележени проблеми указује да се не ради о изолованом инциденту већ о последици дугогодишњег занемаривања система који функционише под све већим оптерећењем. Уместо превентивног одржавања и постепене модернизације у многим локалним срединама реагује се тек када дође до хаварије која паралише читав град или као у овом случају округ.
Управо је систем „Рзав“ пример колико су градови међусобно зависни и колико један квар може да произведе озбиљне последице по стотине хиљада људи. Без воде нису остала само домаћинства, већ и школе, вртићи, здравствене установе, угоститељски објекти и привреда. Грађани су у продавницама масовно куповали флаширану воду, док су локалне власти биле принуђене да организују снабдевање путем цистерни.
Проблем, међутим, далеко превазилази конкретну хаварију јер се последњих година Србија све чешће суочава са несташицама воде, рестрикцијама и кваровима на дотрајалој водоводној мрежи, посебно током летњих месеци и периода високих температура. У многим градовима инфраструктура је стара неколико деценија, а озбиљна реконструкција система годинама је одлагана због недостатка новца, лошег планирања или усмеравања буџета на пројекте који доносе већу политичку видљивост.
Баш из тог разлога отвара се питање да ли локалне самоуправе имају капацитет да управљају виталним системима или се одржавање инфраструктуре своди на привремене санације и гашење пожара када проблем већ измакне контроли. Јавно-комунална предузећа у многим срединама годинама упозоравају на губитке у мрежи, дотрајале цеви и недостатак резервних капацитета, али се системски проблеми најчешће виде тек онда када грађани остану без основних услова за живот као што је то ситуација у Чачку и околним местима.
