Аранђеловац, град који је у кампању ушао са пролећним сунцем и температуром и до 25 степени изборе је завршио са суснежицом и снегом. Метеоролози би рекли да је циклон из западне европе прекинуо аранђеловачко пролеће, док би се политиколози сложили око тога да “Студентска листа” ипак није свемогућа и да је међу грађанима дошло до благог засићења. Метафорички речено подно Букуље пао је снег али не и локална власт.
На ветру и суснежици, на тргу у центру Аранђеловца, након затварања бирачких места окупило се неколико стотина најупорнијих опозиционих активиста који су окружени полицијом чекали изборне резултате. Више од два и по сата владала је непријатна тишина коју је повремено прекидало скандирање окупљених “Пумпај, пумпај” као и увреде на рачун групе са друге стране кордона коју су чинили представници власти. И једни и други чекали су званичне резултате уз благо негодовање што ни представници студената али ни власт не излазе са прелиминарним резултатима иако су исти већ стигли за осталих девет општина. За средину са нешто више од 36.000 бирача, то је било мало необично, а може се рећи и симптоматично.
Да ли су студенти и опозиција могли да прогласе победу?
Док су се чекали резултати, опозиција је износила исте оне оптужбе којима је обасипала јавност и током изборног дана. Оптужбе о притисцима, неправилностима и злоупотребама на бирачким местима. Међутим, оно што је уследило након затварања биралишта отвара нека питања која грађани целог постизборног дана постављају. Наиме, ако је резултат био тесан, ако је како тврде поједини представници студентске листе и опозиције разлика од 2 одсто „нелегално прибављена“, зашто није било политичке одлуке да се саминицијативно прогласи победа, изазове криза и иде на понављање избора? Ако су тврдње о крађи тачне ово је био идеалан начин да се анимира јавно мњење, ревитализују протести и да се доврши започето. То свакако не би било формално легално, али би из угла сопствених опозиционих тврдњи било апсолутно легитимно. Ако је победа власти нелегална онда је свако даље поступање опозиције легитимно. Уместо тога, уследило је оклевање, тишина и чекање.
Брзо признање пораза
Још упадљивије било је понашање парламентарне опозиције. Практично међу првима, индиректно и увијено, признали су пораз студената. Уз лицемерне честитке “српској младости” и фразе о „украденој победи“, „обавези за будућност“ и „строгим проверама пријављених неправилности“, уследило је тапшaње по рамену “моралих победника”. Контраст између јутарњих оптужби о батинашима, уценама, „мртвима који гласају“ и увода у грађански рат-и вечерњег прихватања резултата делује или као политички аутизам или као шпекулативно понашање прекаљених и професионалних политичара из редова опозиције. У коначном билансу десет општина, а резултат 10:0 за Српску напредну странку. Да, свидело се то некоме или не резултат на семафору је такав, а судија је свирао крај.
И студенти и опозиција чекали да Вучић саопшти резултате
Е сада, у контексту пређашње теме поставља се питање зашто се чекало да се синоћ око 23 часа јавности обрати Александар Вучић и саопшти исход уместо да су то прво учинили студенти са својим подацима и образложењима? Да ли је одлука била политичка и ко је исту донео? Један од утисака „дана после“ јесте и да је опозиција, барем делимично, потајно прижељкивала овакав исход. Студентски покрет који је дуго времена био у успону, практично је потиснуо традиционалну опозицију са сцене. Чак и лаицима је било јасно да уколико студенти победе опозиције(оваква каква је) више нема, док уколико изгубе опозиција ипак задржава какав такав простор за повратак. У том контексту, пасивност и рано прихватање пораза добијају ново значење.
Консолидација власти
С друге стране, власт је показала да се након више од годину дана притисака, протеста и кризе ипак консолидовала. Организационо, теренски и политички, шта год опозиција у својим анализама тврдила тумачећи резултате као увод у пад Снс-а. Приче о притисцима на бираче свакако имају тежину, али поставља се питање мере и дефиниције самих притисака. Да ли је позивање сопствених сигурних гласача притисак? Да ли је довожење својих старијих бирача на биралишта ствар добре организације или злоупотреба? Где је граница између политичке мобилизације и недозвољеног утицаја? Посматрајући ову околност шире, поставља се и питање да ли је овако нешто само специфичност Србије?
Упитност “демократије” и у самој Европској унији
У Француској, присталице Марин Ле Пен и њеног покрета суочавају се са снажним институционалним и друштвеним отпором, а самој Марин ле Пен забрањено је бављење политиком на 5 година иако има подршку од скоро 40% Француза. У Немачкој, државни апарат отворено-доношењем посебног закона, прати и контролише поједине опозиционе структуре попут АФД-а који по свим истраживањима има близу 30% подршке. У Румунији, уставни механизми су коришћени да се политички процеси коригују након избора и да се победнику првог круга председничких избора Калину Ђорђеску забрани да учествује у другом кругу избора. Такође у Молдавији је након убедљиве победе опозиције исход избора променио број изашлих у дијаспори(земљама ЕУ) па је након пристизања гласова ипак победила тренутна власт. Све су ово примери директно из кухиње највиших европских “демократија” и сви су се догодили у претходних годину до две дана. Другим речима, ниједан политички систем није стерилан, а сам појам демократије у последњих 20ак година дискутабилан је у целом свету што уз горе наведене примере потврђује и однос власти Израела према опозицији али и Трампове оптужбе на рачун претходне америчке администрације о намештању избора 2020.
Ограничени домети “Студентске листе” као нова нада за парламентарну опозицију
Но на страну међународне теме, вратимо се снегу под Букуљом, политичким надама и разочарењима која се огледају у синоћној спознаји да домети студената нису неограничени. Просто, политика није само енергија протеста, политика је и инфраструктура и дисциплина и лидер, и програм и доношење одлука у кључном тренутку. А у Аранђеловцу добар део овога је изостао.
Из тог разлога „Дан после“ оставља горак укус у устима свима који су желели промене и то не толико због самог пораза, колико због начина на који је исти прихваћен. Без јасне стратегије, без одлучности, са више питања и притужби него одговора и решења. На крају, није лоше нагласити и утисак који се стиче, а то је да је синоћ по која више попијена како у штабу Снс-а због победе у свим општинама-тако и у просторијама парламентарних опозиционих странака због наде да ће можда ипак избећи одлазак у политичку пензију и историју.
