Све чешће обичан човек угроженог здравља најтежу битку не води против болести већ против времена, неуређеног система, троме администрације и немоћи да добије терапију онда када му је најпотребнија. Болести се некако и превазиђу, али бирократија врло често не.
Управо у таквој ситуацији нашла се Краљевчанка Катарина Ковачевић Даскаловић, млада жена и мајка којој је пре две године постављена дијагноза прогресивне мултипле склерозе, болести која јој је постепено одузимала покретљивост, снагу и сигурност у себе и сутрашњи дан.
Након лечења матичним ћелијама у Москви она је у Србији требала да настави лечење у болничким условима али су се административни проблеми испречили између ње и здравља. Наиме, док се њено здравствено стање у Србији погоршава, Катарина тврди да не успева да добије неопходну терапију у тренутку када јој је најпотребнија. Према њеним речима, сваки сат без лечења носи озбиљан ризик и додатно угрожава њено стање јер је реч о агресивној форми болести која не оставља простор за дуга чекања и административне процедуре.
Зато циљ овог текста није да тумачимо законе, користимо стручне медицинске термине и постављамо дијагнозе већ да утичемо на јавност да свако на свој начин укаже надлежнима да се иза ове приче крије живот једне жене, једне мајке и једне породице. У питању је живот мајке која жели да буде уз своје дете док одраста, у питању је живот жене која покушава да задржи достојанство, у путању је човек који сваког дана води тиху борбу да остане присутан у сопственом и животима најмилијих.
Њена прича последњих дана дубоко је потресла многе људе јер показује колико је танка линија између наде и очаја када лечење зависи од времена. Лекари, терапије, одобрења и листе чекања постају део свакодневице у којој болест не мирује ниједног тренутка.
Катарина је за бројне портале већ говорила о тешком путу лечења, бројним операцијама и трансплантацији матичних ћелија којој је била подвргнута у иностранству за шта је преко фондације “Буди хуман” прикупљена велика свота новца, а иза ње су године болова, физичке исцрпљености, психичке борбе, али и упорности да не одустане. Управо зато данас највише боли осећај да, како наводи, помоћ коју мора хитно да добије остаје недоступна у тренутку када јој је најпотребнија.
У јавности су се поново појавила питања колико пацијенти са тешким и ретким облицима болести у Србији заиста могу брзо да дођу до терапије и да ли систем уме да реагује онда када време директно утиче на нечији живот јер за оболеле од прогресивних неуролошких болести, сваки дан може значити разлику између самосталног живота и трајног погоршања.
Упркос свему, Катарина и даље покушава да задржи веру да борба има смисла, а људи који је познају кажу да је и у најтежим тренуцима више бринула како ће њена породица поднети све што пролази него што се жалила на сопствени бол.
Управо то је и најтежи део ове приче, тренутак када човек који се бори за основно право на лечење мора истовремено да проналази снагу и за себе и за оне које воли. Зато смо данас сви Катарина, а њен деветогодишњи син Тодор дете сваког од нас.
