Историја памти краљеве, војсковође и научнике али понекад највећи пионири остану у сенци времена, а управо један такав човек рођен је у малом шумадијском селу Влакча, надомак Крагујевца. Наредник Михаило Петровић био је први школовани пилот Србије, човек који је добио пилотску дозволу број један и неко ко је отворио прво поглавље српског ваздухопловства и својим животом платио цену освајања неба.
У време када је авион за већину људи представљао готово незамисливу појаву, а лет више личио на сан него на стварност један младић из срца Шумадије веровао је да ће будућност припасти онима који се усуде да полете.
Рођен 1884. године у Влакчи Михаило је одрастао у скромној сеоској породици где су рад, дисциплина и упорност били део свакодневице. Основно образовање стекао је у родном селу, а потом долази у Крагујевац, тадашњи индустријски и војни центар Србије. Иако је првобитно пошао путем војног заната, његова жеља за знањем и усавршавањем одводила га је много даље од уобичајених животних оквира.
После школовања и војне службе, постао је наредник српске војске, али га није привлачила само униформа. Био је човек широких интересовања, волео је технику, читање, цртање и све што је представљало новину тог времена. Управо зато није оклевао када је Србија 1912. године расписала конкурс за прве војнике који ће бити обучени за пилоте. Од великог броја пријављених изабрано је само шест кандидата, а међу њима био је и Михаило Петровић.
Одлазак у Француску значио је сусрет са самом колевком светске авијације. У школи чувене браће Фарман, код Париза, српски питомци учили су да управљају летелицама које су тек неколико година раније почеле да освајају европско небо. Михаило је од самог почетка показао изузетан таленат. Први је извео самостални лет, први успешно завршио комплетну обуку и постао први Србин који је стекао звање школованог пилота. Као потврду добио је српску пилотску дозволу са бројем 1, симболичан број који и данас представља почетак организованог ваздухопловства у Србији.
Истовремено је добио и међународну пилотску лиценцу сврставши се међу првих хиљаду пилота на свету.
На жалост по повратку у Србију није имао времена да ужива у слави јер су балкански ратови већ увелико трајали, а млада српска авијација тек је почињала да се формира. Михаило је распоређен у Приморски аероплански одред чији је задатак био извиђање непријатељских положаја током опсаде Скадра. Данас је тешко замислити колико су ти летови били опасни. Авиони су били направљени од дрвета, платна и жице, без затворене кабине, радио-везе и падобрана. Пилоти су, практично, седели изложени ветру и временским непогодама, ослањајући се искључиво на сопствену вештину и храброст.
На свом првом борбеном задатку, у марту 1913. године, Михаило је успешно извршио извиђање непријатељских положаја. Међутим, приликом повратка снажан удар ваздуха избацио га је из авиона. Није било падобрана који би га спасао. Погинуо је са само двадесет осам година, поставши први српски пилот који је страдао на борбеном задатку и један од првих војних пилота у свету који је изгубио живот током извршавања летачке мисије.
Иако је живео кратко, Михаило Петровић оставио је дубљи траг него многи који су доживели дубоку старост. Његовим летом почела је историја српског војног ваздухопловства, а његова погибија показала је колико је висока цена пионирских корака у доба када је човек тек учио да осваја небо.
Данас, више од једног века касније, његово име носе улице, ваздухопловне установе и војни аеродром, а родна Влакча са поносом чува успомену на свог најпознатијег мештанина. Ипак, можда је највећа почаст то што пилотска дозвола са бројем један и даље подсећа да је историја српске авијације почела захваљујући једном тихом, упорном и храбром сељаку и Шумадинцу који је, много пре других, поверовао да границе не постоје и да је човеково место ипак и на небу.
