Прошлонедељно отварање суперкомпјутера у оквиру Државног дата центра у Крагујевцу покренуло је широку расправу о правцу у коме се Србија креће између технолошког развоја и заштите животне средине. Прорежимски медији о овом потезу наравно говоре у суперлативу док они опозициони износе салву оптужби везаних за овај пројекат од којих неке вероватно и јесу истините само је питање да ли корист од овог пројекта надилази штету или је процес обрнут.
Овај пројекат представља једну од најзначајнијих инвестиција у дигиталну инфраструктуру у земљи, то су ставови званичника. Суперкомпјутер омогућава обраду великих количина података, развој вештачке интелигенције и унапређење научних истраживања, а универзитети, стартапови и компаније добијају приступ ресурсима који су до скоро били доступни само у развијеним технолошким центрима. Заговорници пројекта истичу да оваква инфраструктура може задржати младе стручњаке, привући стране инвестиције и позиционирати Србију као регионалног лидера у области информационих технологија.
Истовремено, дата центар доприноси јачању дигиталне безбедности јер омогућава да се значајни подаци чувају унутар земље. У времену све израженијих сајбер претњи, овај аспект се све чешће посматра као питање националне сигурности и стратешке независности.
Са друге стране, део јавности указује на еколошке и енергетске изазове које овакви системи носе. Рад суперкомпјутера захтева велике количине електричне енергије, као и снажне системе за хлађење, што отвара питање оптерећења постојеће инфраструктуре и утицаја на животну средину. Често се наводе и истраживања која сугеришу да овакви центри мењају миркроклиму области у којој су инсталирани а поједини у својим поређењима наводе да ће само ДАТА центар трошити исто онолико електричне енергије колико рецимо троши град Пожаревац. Уз то, наводи се, да Крагујевац који већ кубури са водоснабдевањем града не може без штете по грађане подржати систем хлађења система унутар ДАТА центра. Такође, поставља се и дилема да ли локална заједница има директну корист од оваквог пројекта или се она углавном огледа у ширим, дугорочним ефектима који нису одмах видљиви. Или користи за грађане заправо и нема?
Додатну тему за разматрање представља и сама вредност инвестиције. Значајна финансијска средства уложена у овај пројекат покрећу питање приоритета, односно да ли су ресурси могли бити усмерени и ка другим областима попут инфраструктуре, здравства или образовања.
Тако се прича о суперкомпјутеру у Крагујевцу данас не своди само на технологију, већ на ширу причу о развоју, потребама и могућностима једне локалне самоуправе. Први у њему препознају неопходан корак ка модернизацији и укључивању у глобалне токове, док други упозоравају да напредак без јасне енергетске и еколошке стратегије може донети више изазова(да не кажемо штете) него користи.
Одговор, по свему судећи, не лежи искључиво у самом пројекту, већ у начину на који ће се њиме управљати и у равнотежи која ће бити успостављена између развоја и одговорности.
