Како наводи Фонет, последњих дана више локалних медија из Србије попут “Радара”, “Јужних вести” и “Гласа Шумадије” доживело је сајбер нападе на њихова онлајн гласила, а поруке које су након тога у својим саопштењима износили наглашавају да овакви напади напади на медије више нису инцидент већ образац уз помоћ ког се власт обрачунава са независним медијима.
Иако се врло често дешава да због повремених радова на серверима локални портали на кратак временски период у неком тренутку постану недоступни у овом случају ипак постоји реална сумња у овакав спонтани сценарио јер се ради о истовременом паду три сајта која континуирано прате осетљиве друштвене теме па се овај инцидент не може посматрати искључиво кроз призму техничког квара. У овом случају не сме се искључити могућност да се ради о механизму притиска који има јасну функцију, да ограничи промет информација у тренуцима појачаног јавног интереса. Овакви напади најчешће се спроводе кроз масовно генерисање лажног саобраћаја који преоптерећује сервере и онемогућава нормалан рад сајтова циљаних медија, а оно што је посебно симптоматично је то што се овакве ситуације дешавају у тренуцима када се ближе локални избори у појединим местима у Србији и када поменути медији извештавају о протестима, блокадама, грађанским окупљањима и другим друштвено осетљивим темама. У таквом контексту, напад на сајбер инфраструктуру медија има шири ефекат са циљем да привремено сузи простор јавне расправе и смањи видљивост алтернативних извора информација, што на неки начин представља савремени облик цензуре.
Ипак, у аналитичком приступу који наш портал негује не сме се искључити ни друга могућност, могућност да је читав наратив о „гашењу“, “опструкцијама” и “нападима” на независне медије управо део медијске стратегије портала који говоре о угрожености, јер уколико више редакција синхронизовано пласира тезу о системском притиску, без јасно представљених техничких и институционалних чињеница, отвара се простор за сумњу да се на овај начин креира перцепција о општој клими репресије. Такав оквир може имати двоструку функцију, с једне стране тиме се учвршћује сопствени кредибилитет кроз позиционирање поменутих медија као „непожељних“ , “објективних” и “аутентично опозиционих”, а са друге стране тиме се појачава клима друштвене поларизације представљањем независне медијске сцене као фронтално сукобљене са интересима власти која у овом контексту жели да се обрачуна са онима који на било који начин представљају сметњу истој.
У сваком случају, питање није само ко је мета, већ и ко има корист од наратива о сталној угрожености, а било да је у питању стратегија власти да исцрпи и онемогући рад слободних медија или да се ради о свесној самопромоцији проопозиционих медија, оваква атмосфера не доприноси смиривању тензија у дубоко поларизованом друштву попут нашег па се сходно томе о овој теми мора говорити како би се у будућности спречиле злоупотребе сопствених позиција без обзира да ли исте злоупотребљава власт, опозиција или медији.
